Празнично шарена јаја

Ускрс је највећи хришћански празник. Због разлике у календару не прослављају га сви хришћани у исто време. Ове године, међутим, прaзнује се у целом свету истог дана – 20. априла. Свуда, па тако и у нашем народу, за Ускрс су везани лепи обичаји.

uskrsnja_jajaОбичај је да се јаја боје уочи Ускрса, на Велики петак, и тада се ништа друго не ради. Најбоље је, најлепше и најздравије јаја обојити природном бојом. Тако се радило док се нису појавиле вештачке боје и украси. Да би се добиле природне боје, у воду у којој се кувају јаја, додају се: орахово лишће за зелену боју, цветови маслачкa за жуту, љуске црног лука за црвену,… „Шарање“ јајета на природне начине је, такође занимљиво. То се може урадити пером умоченим у растопљени восак или тако што се на јаје стави лист неке травке или цвет, па тај део приликом бојења остане светао.
из моје корпеЈаја, данас, можемо обојити најразличитијим бојама и „шарати“ невероватним техникама, после бојења украшавати налепницама, шљокицама,….
У нашим крајевима прво обојено јаје се оставља по страни, да стоји до следећег Ускрса, чувајући успомену на њега. То јаје зовемо „чуваркућа“.

uskrsnja-jaja-e1334310380719Јаје је симбол промене и живота. Обичај да се поклања јаје постојао је још код Римљана. Они су јаје, као симбол промене у природи, поклањали за новогодишње празнике који су у то доба означавали почетак пролећа. Христова следбеница, Марија Магдалена, је цару Тиберију као новогодишњи дар предала црвено јаје и поздравила га речима: „Христос васкрсе!“ Црвена боја јајета је, истовремено, представљала страдање и васкрсење – вечни живот.

На Ускрс се православни хришћани поздрављају са „ Христос васкрсе“ и „Ваистину васкрсе“. На столу је увек чинија са офарбаним јајима, којима се туцају и укућани и гости.

Ускрс увек пада у недељу. Зато су и све остале недеље у години посвећене успомени на њега – свака недеља је празник и назива се малим Ускрсом.

Uskrnje-drvo2

Јунаци ( II )

Степа Степановић

VOJVODA-STEPA-STEPANOVIC_slika_O_1295468Степа Степановић је био српски војсковођа и војвода. Рођен је 1856. у Кумодражу код Београда. У српско-турском ратовима 1876-1878. године, био је ордонанс-официр у штабу, шумадијског корпуса. За личну храброст и умешност у командовању одликован је сребрном и златном медаљом за храброст. По завршетку српско-бугарског рата, унапређен је у чин генералштабног капетана I класе и постављен за начелника штаба Дринске дивизијске области. У Првом балканском рату 1912 – 1913. године, Степановић је командовао српском Другом армијом. Најславније странице биографије војводе Степе Степановића везане су за Први светски рат. Степановићеве трупе су се вешто и храбро бориле на испресецаном планинском земљишту, у тамној ноћи. Предвођене својим неустрашивим официрима, неуморно су нападале непријатеља с фронта, с бокова и с леђа, све док га нису натерале у панично бекство према Дрини. Церска битка победоносно завршена, a Степа Степановић је добио војводски чин. 

Радомир Путник

radomir-putnik-8_1_Радомир Путник је био српски војсковођа, војвода, начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије у Првом светском рату. Родио се 1847. године у Крагујевцу. У историји нема примера да потпоручник пише упутство за обуку трупа, као што је то учинио Путник 1868. године. Ратна стаза војводе Путника почела је јула 1876. изгубљеним бојем код Калипоља, у коме је његова бригада претрпела велике. Већ у том првом неуспешном рату, Путник се показао не само као способан и храбар официр, који са исуканом сабљом у руци предводи своје трупе у јуришима, већ и као командант богате стваралачке иницијативе. Након битке код Куманова октобра 1912, Путник је добио чин војводе. Велика победа српске војске у Колубарској бици уврстила је војводу Путника у уџбенике ратне историје свих земаља света.

Павле Јуришић Штурм

Павле Јуришић Штурм је био српски генерал, рођен  1848. године у Згоржелцу, од оца Лужичког Србина, као Павел Штурм.  Дошао је у Србију пре српско-турских ратова да предаје на српској војној академији. Заљубио се у Србију, оженио Српкињом и променио име Павел у Павле, а презиме Штурм у Јуришић. Презиме Штурм је задржао као алијас. У српску војску је примљен као поручник, добровољац, а Први светски рат дочекао је на челу III  армије. Трећом армијом командује и на Солунском фронту до августа 1916.

Петар Бојовић

Petar BojovićПетар Бојовић је био српски војвода, рођен је 1858. године код Нове Вароши. У Првом светском рату, његова Прва армија је претрпела велике губитке у бици на Дрини 1914. Бојовић је био рањен у овој бици, па га је заменио армијски генерал Живојин Мишић. У јануару 1916., именован је за начелника штаба Врховне команде уместо болесног војводе Радомира Путника, ког су његови војници носили до Скадра. Као командант Прве армије, први се  пробио кроз непријатељске линије на Солунском фронту и напредовао дубоко у окупирану територију. Српска Врховна команда га је одликовала титулом војводе за његове заслуге током рата.

Живојин Мишић

zivojin-misicЖивојин Мишић је био српски војвода. Рођен је у Струганику код Ваљева, од оца Радована и мајке Анђелије. Био је њихово тринаесто дете. По завршетку своје шесте године био је пастир. Основну школу започео у Рибници, а завршио у Крагујевцу. Мишић је помагао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустроугарском, а у Балканским ратовима је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника. Током Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, да замени њеног рањеног и болесног команданта генерала Петра Бојовића. Ово је била једна од највећих битака у српској историји и Мишић је унапређен у чин војводе. Погледајте занимљиву емисију о војводи Живојину Мишићу.

Ипак, нису само наше славне војводе обележиле својом храброшћу овај период. Било је још пуно јунака и јунакиња, а овде чу набројати само неке: Милунка Савић, осмогодишњи дечак Момчило Гаврић ,   Флора Сендс,  многи незнани, безимени јунаци, хероји страшног рата…

 Милунка Савић            Momcilo-Gavric-2

 1_121811

Извор: velikanisrbije.com

Математичке игре

dinosaur-chalkboardУместо игрица уз рачунар или куцкања по тастатури мобилног, на неком рођендану или другом окупљању, забавите се занимљивом математиком.

Погађање датума рођења ( 1 )

За ову игру потребан је лист папира и оловка, и наравно, твоја способност „погађања“.
Ово говориш друговима – Рачунање је на папиру:
Помножите дан свог рођења бројем 2. Добијени производ увећајте 5 пута. Новом производу додајте 20, збир помножите бројем 10. На крају, додајте редни број месеца рођења. Кажите број који сте добили! Сигурно погађам!

Погађање датума рођења ( 2 )

Игра је слична претходној, али задајеш друговима следеће:
Дан свог рођења помножите са 4, производу додати 8, збир помножите са 25, новом производу додајте редни број месеца рођења.

Како ћеш „погодити“ дан и месец рођења својих другова? Решење  за оба примера се налази на крају текста у плавој боји.

Погађање дана, месеца рођења и колико имаш година

И даље су потребни папир и оловка да би рачунали. Рачун иде овако:

Дан у месецу када сте се родили помножите са 100, добијеном броју додајте редни број месеца у ком сте се родили, збир помножите са 10, новом производу додајте 20, сада поново помножите са 10 и последњем производу додајте број својих година. Кажите број који сте добили!

Како “погодити”? Решење је у зеленој боји.

1 - rešenje   2-rešenje

Јунаци ( I )

Узун Мирко

Узун Мирко Апостоловић, Портрет;Урош Кнежевић, уље на платну; Народни музејМирко Апостоловић је рођен негде око 1782. године. Због своје висине добио је надимак Узун ( на турском – висок ). Занат је учио код једног Турчина у Београду. Пошто није хтео да се потурчи и ожени газдином ћерком, прерушен је побегао из града. Придружио се малој али одабраној чети Станоја Главаша која је војевала у свим најтежим биткама Првог устанка. Ратничка слава је Узун Мирка понела у легенду.
Нико није могао да победи овог горостаса у борби један-на-један. Носио је оштар јатаган и кратку пушку из које није умео да промаши. Код освајања Београда Узун Мирко је, заједно са неустрашивим бимбашом Кондом, успео да у борби прса-у-прса савлада чак две групе турских стража ( прву на Сава капији, другу на Варош капији ).
„Приликом освајања Краљева рањен је у главу, код Смедерева у раме, код Београда у десну руку, код Ужица у кук, у бици на Малајници у прса, на Дрини му је сабља пресекла бут, а у Параћину лист леве ноге. …“ Седам тешких рана! ( Оне мање нико није забележио ) … „У бојевима је изгубио десет коња…“
Кнез Милош и књаз Никола су га одликовали највећим српским одличјима. Умро је 1868. године и сахрањен је на београдском гробљу у близини цркве Светог Марка.

ЛИТЕРАТУРА: Милан Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд 1888; Вук Стеф. Караџић, Историјски списи, II, Београд 1969. Слика: Узун Мирко Апостоловић, Портрет; Урош Кнежевић, уље на платну; Народни музеј

Хајдук Вељко

Хајдук Вељко Петровић,портрет, уље на платну,  Урош КнежевићВељко Петровић родио се око 1780. године. Иако је рођен у богатој трговачкој породици, није желео да настави породични посао већ се у младости отиснуо у хајдуке. Придружио се хајдучкој чети под вођством харамбаше Станоја Главаша. Хајдук Вељко је постао страх и трепет за Турке, познат по својим љубавима: пушци, коњу Кушљу и жени Чучук- Стани. Од Карађорђа је добио крсташ-барјак да га као устаник носи са собом у биткама. Када би кретао у бој, Хајдук Вељко је водио са собом и музичаре – свираче. Пре почетка борбе наредио би да се брзо склоне и по повратку да га дочекају са новом песмом у којој су описивали тек стечену победу. Хајдук Вељко је погинуо млад 1813. у 33. години, у бици код Неготина, када је погођен топовским зрном.

Запис Вука Караџића   Слика: Хајдук Вељко Петровић,портрет, уље на платну,  Урош Кнежевић

Станоје Главаш

Станоје_ГлавашСтаноје Стаматовић Главаш био је харамбаша и устанички војвода, један од најчувенијих Срба, од чије су кубуре и јатагана подједнако стрепели и турска и аустријска царевина. Заувек ће остати упамћен по томе што се одрекао титуле вожда Првог српског устанка у корист свог побратима и кума Карађорђа Петровића. Иако је био богат, породичан човек, у хајдуке се одметнуо пре Првог српског устанка и постао један од најпознатијих харамбаша. Био је крупан, космат и грлат, с нарочито великом главом, по чему је добио надимак.

Радомир Ј. Поповић, Одабране биографије (том I—IV) | Матица Српска

Стојан Чупић, Змај од Ноћаја

О рођењу и детињству Стојана Чупића нема много података. Још увек није утврђена година његовог рођења, нити се зна ко су му били родитељи. Одрекао се трговине и богатства и сав се посветио борби српског народа за ослобођење од турског јарма. Захваљујући храбрости, угледу и домишљатости, Чупић је постао незванични старешина мачванских устаника. Стојан је био висок растом, у појасу танак, а плећат, дугих насмејаних образа и великих смеђих бркова. Био је веома речит; говорио је много и лепо. Сиротињи је био велики пријатељ и заштитник. Јахао је увек добре коње, а највише је волео мрког дората Пејзу.
Међу најхрабрије српске устанике Вук Караџић је, сигурно с разлогом, сврставао Хајдук Вељка Петровића и Стојана Чупића. “Чупић је био јуначина, хвалиша, весељак и прзница, човек склопљен од свега што је запаљиво и експлозивно. Усто, лаке руке и за себе и за друге”. Због великог јунаштва и храбрости, са разлогом је носио назив Змај од Ноћаја.

Бранко Шашић, Знаменити шапчани и подринци

Васа Чарапић, Змај од Авале

Vasa ČarapićВаса Чарапић, чувени Змај од Авале, био је српски војсковођа и један од најзначајних људи Првог српског устанка. Рођен је 1770., а занимљиво презиме његова породица је добила тако што је један од његових предака случајно убио пса неког Турчина, па је овај за откуп тражио 500 гроша. Када је скупио паре његов предак је новац, уместо у кеси послао у чарапи, па су прозвани Чарапићима.
Васа је био познат и по великој мржњи према Турцима. Пре сече српских кнезова, са још два Чарапића побегао је на Авалу. Када су му београдски Турци убили брата он је спалио турски хан и одметнуо се у хајдуке. У планини је провео једну тешку зиму и једва је преживео. Прочуо се када је победивши у неком мегдану Турке стекао велико благо и све што је добио поделио је народу. Погинуо је од турског куршума који га је погодио у крста, у часу када је трком кренуо ка Стамбол-капији и викнуо “За мном, браћо!”

Извор: Великани Србије

Стеван Синђелић

Stevan SinđelićСтеван Синђелић је био српски војсковођа у Првом српском устанку. Рођен је 1770. Његов отац је умро врло млад, па су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра Јаковљевића за кога Вук Караџић каже да је „ најмудрија глава Србије“, кога су дахије пред почетак устанка посекле. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за ресавског војводу. Код Каменице, села надомак Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) је био војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Османлије сазнале да су се двојица војвода, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукли с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Османлије су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Османлије су на јуриш ушли у шанац. Борба пушкама, претворила се у борбу кундацима, ножевима, и голим рукама. Османлије су стално добијале појачање, док је Синђелић на крају остао сам. Кад је Стеван Синђелић видео да не може Османлије истерати из шанца и да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив у османске руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој. Том приликом погинуло је 6.000 Османлија и сви преостали Срби. После ове погибије нишки паша наредио је да се све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе и предали их паши који је наредио да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим чегарским браниоцима налази се у Нишу и претворен је у спомен обележје.

Извор: Великани Србије

Позив за витезa

oglasАко одговараш нaведеном, пријаве се примају у замку

Paja-Jovanović-Krunisanje-Cara-Dušana

Можда и не би морао да убијеш змаја. Али, да ли би био довољно способан да обављаш посао једног витеза? У периоду од 1100. до 1500. године ови храбри момци су се борили и бранили краљевства на простору данашње Европе. Када би неко желео да постане витез, ево шта би било потребно:

Мораш да будеш паметан

hollowrick7     Витезови нису тек тако набацивали оклопе на себе и започињали тучу. Дечаци из богатих породица припремали су се годинама за витезове. Напредовали су од пажа, преко штитоноше, до титуле званичног витеза.

ПАЖ – Око седме године дечака су слали у замак свог господара или краља. Тамо су га учили лепом понашању, певању, игри и посебно важној вештини јахања.
ШТИТОНОША – Између 11. и 14. године пажеви су унапређивани у штитоноше. Учили су тако што су гланцали оклопе витеза, старали се о његовим коњима, вежбали да употребе оружје. Штитоноше су пратиле своје господаре у битку, водиле резервне коње.
ВИТЕЗ – Штитоноша је постајао витез са 21. годином када је све научио. Тада би господар спустио свој мач на оба рамена храброг штитоноше.

Мораш да будеш финcouple24ez

     Знаш ли шта је „витешко понашање“? То је низ правила о лепом понашању, које се звало каваљерство. Витезови се се зарицали да ће бити одани и добри. Чинили су храбре ствари, шармирали даме, штитили слабе. Тако су витезови добили репутацију хероја.

Мораш да будеш храбар

198163_sxvatka_mechi_rycari_1920x1200_(www.GdeFon.ru)Срeдњевековне битке нису биле за људе клецавих колена. Витез на коњу могао је да зарије своје копље у непријатеља брзином од 50 километара на сат. Могао је да сече пешадију, а његов добро издрасиран бојни коњ је могао да гази људе својим копитама.

Мораш да будеш снажан

shoud-Marijuana-be-legalized-41681062018_xlarge        Витез је морао да се бори са више од 25 килограма оклопа на себи. Плочице оклопа су биле зглобно повезане, тако да је витез могао комотно да се креће. Следећи модни детаљи показују зашто је морао да буде мишићав момак.
ПРСНИК – Ова дебела наватирана „поткошуља“ ишла је између тела и оклопа једног витеза.
ПАНЦИРАНА КОШУЉА – Направљена од хаљада повезаних алки, ова флексибилна метална кошуља могла је да отупи сечиво мача.
КАЦИГА – Унутрашњост је била филцана. Крагна је штитила витезову браду и грло.
ПРСНИ ОКЛОП – Састављен од плоче за груди и плоче за леђа, које су одбијале ударце мача, копља и стреле.
РУКАВИЦЕ ОД ПЛЕТЕНЕ ЖИЦЕ – Ови метални штитници за руке носили су се преко кожних рукавица.
САБАТОН – шиљасте гвоздене чизме

Мораш да се бориш

best-picture-dark-souls-elite-knight-armor-helmet

Витез је у онови био ратник који се заклињао да ће се борити ако његов господар то нареди, без обзира на све. Морао је буде стручан у употреби различитог оружја:
МАЧ – Најцењеније оружје једног витеза, мач је био симбол правде.
КОПЉЕ – Кад су витезови на коњу галопом кретали у битку, обично су испред себе држали копље, дугачко и са зашиљеним врхом.
БУЗДОВАН – Ова батина са металним врховима могла је да ломи кости и разбија оклопе.
БОДЕЖ – У борби прса у прса, овај нож је витез заривао кроз отворе у металном оклопу свог непријатеља.

Текст: Шон Меколум

Лако је када се ради заједнички

 

DSCN0437

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Мобиле

Час ликовне културе 

По угледу на  америчког вајара познатог по оригиналним мобилима, скулптурама које су покретне и невероватно избалансиране - Alexander Calder.

Calder_at_NGA     cub_art_lesson01_image1

Стварамо: 

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Изложба радова у холу школе: 

БЕЛА ДУГА

Као што и само име говори, Бела дуга је сличан феномен класичној, само што она не показује свој спектар боја, већ је скоро увек потпуно бела.

 Bijela-duga-12

Бела дуга, позната и као Магловити лук, се за разлику од класичне дуге не појављује током или после кише, она се може видети само у магли. Формира се на исти начин као и класична дуга, када се светло рефлектује унутар сићушних капљица воде, а због врло мале величине капљица које узрокују маглу (мање од 0,05 милиметара) Бела дуга може имати само слабе нијансе црвене и плаве боје на ивицама, толико бледе да су готово неприметне.

Bijela-duga

За разлику од стандардних дуга, беле понекад могу формирати и цели затворен круг због чега изгледају још спектакуларније.

Bijela-duga-8

Оваква појава се често може видети изнад облака, а пилоти је зову Облаков лук, или на мору, где је поморци понекад називају Морски пас. Овакве дуге се некада појављују и ноћу, а оне се тада зову Месечев магловити лук.

Bijela-duga-1

Bijela-duga-2

Bijela-duga-4

Bijela-duga-5 Bijela-duga-6

Bijela-duga-7

Bijela-duga-9

Bijela-duga-10

Bijela-duga-11

Bijela-duga-13

Bijela-duga-14

Bijela-duga-15

fogbow2

white_rainbow_2_by_thudjie-d4fu33j

white-rainbow-christine-higgins

Извор: Pixelizam

 

Прича у сликама

… Како су људи научили да пишу словима?

Cavemen-Better-at-Drawing-Animals-Than-Modern-Artists

То се није догодило одједном. Пре него што су почели писати, људи су цртали.  Ако је требало да се напише „јелен“, цртали су јелена. Ако је било потребно да се напише „лов“ , цртали су ловца и звер.

А људи су врло давно знали да цртају. Још у оно време кад су на местима где се данас налазе Париз или Лондон лутали чупави мамути и северни јелени, кад су људи још становали у пећинама, покривали су зидове својих пећина разним цртежима. Пећински људи били су ловци, цртали су звериње и догађаје из лова. Много су пазили на то да им цртежи што више одговарају стварности. Нацртане звери изгледале су као живе. Таквих цртежа нађено је много по пећинама  у Француској и Шпанији.

О чему говоре ти цртежи?

( Иљин: „ Приче о стварима“ )

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Народне лирске песме

Наджњева се момак и дјевојка

Наджњева се момак и дјевојка:
момак нажње двадес’т и три снопа,
а девојка двадесет и четири.
Кад увече о вечери било,
момак пије двадес’т и три чаше,
а девојка двадесет и четири.
Кад ујутру бео дан освану,
момак лежи, ни главе не диже,
а дјевојка ситан везак везе!

Srpske-narodne-nošnje-i-tradicija-610x225

Фото: narodni.net

Мајка Јову у ружи родилаlittle-cute-baby-in-pink-rose

Мајка Јову у ружи родила,
ружица га на лист дочекала,
бела вила у свилу повила,
а пчелица медом задојила,
ластавица крилом покривала:
нек је румен ко ружа румена,
нек је бијел ко бијела вила,
нек је радин ко пчела малена,
нек је хитар као ластавица.

                                                                           Фото: miuruonline.blogspot.com

Женидба врапца Подунавца  

            birds-altai-titmouse-sparrow-peck-bread-winter-day-32165177

Кад се жени врабац Подунавац,
запросио Сјеницу дјевојку,
три дни хода преко поља равна,    
а четврти преко горе чарне –
запросио и испросио је;
па он купи господу сватове:
кума швраку дугачкога репа,
а прикумка ’тицу шеврљугу,
старог свата из осоја жуњу,
а девера ’тицу ластавицу.
Здраво свати дошли до дјевојке
и здраво се натраг повратили.

Кад су били на Косову равном
проговара Сјеница дјевојка:
„Тихо јаш’те, господо сватови
тихо јаш’те, тихо бесједите;
долетиће кобац аваница
одвести ће Сјеницу дјевојку.“
Још су они у ријечи били,
залеће се кобац аваница
и одведе Сјеницу дјевојку;
сви сватови у трн побјегоше,
ђувегија у просену сламу,
а кум шврака на врх трна чучи.

 

Јеленче

289636_f4a6ebcff9dc167d1a5d06b5cec05457_mdsqРасло јеленче малено, 
ко у пољу цвеће шарено. 
Гора га росом појила 
кошута млеком дојила. 
Јеленче траву газило, 
у трави извор спазило. 
Не да се више дојити, 
ни хладном росом појити. 
С бистрога пије извора, 
драже му поље нег’ гора. 
Кошута гором лелече: 
„Пропашће моје јеленче.“ 

Не слуша младо јеленче,
шта мајка гором лелече, 
већ оно скаче по пољу, 
не слути тешку невољу; 
туда је момче ловило, 
јеленче младо спазило;
хитро се стрелом бацило, 
јеленче љуто ранило. 
Јеленче пишти у гори, 
рана га љута обори. 
Кошута тужно лелече, 
мртво је њено јеленче.

Славујак

Лепо пева славујак
у зеленој шумици
на тананој гранчици.singing-nightingale
Отуд иду три ловца
да стрељају славуја.
Он се њима молио:
– Немојте ме стрељати,
ја ћу вама певати
у зеленој баштици,
на руменој ружици!
Ухватише три ловца
и однеше славуја,
метнуше га у дворе
да им драге весели.
Неће славуј да пева,
него хоће да јада.
Однеше га три ловца
и пустише у луге.
Стаде славуј певати:
– Тешко другу без друга
и славују без луга!