Књига „од цигле“ је чудновата књига. Ипак, чудноватија је од ње књига коју су измислили стари Египћани.
Замислите: Трака од много танких пантљичица поређаних унакрст, на светлости и када је пипаш она је пругаста, дужине сто корака, жута, глатка и сјајна, а када је расцепиш подсећа на асуру (простирка од рогозине).
На мочварним деловима обала Нила, расла је биљка дугачког и голог стабла. На врху је имала букет. Та биљка зове се папирус.
Ова биљка је имала вишеструку намену у старом Египту. Од ње су правили хартију, јели су га, пили, облачили и обували, у њему пловили.
Један римски писац је био сведок начина прављења хартије од папируса и оставио је причу о томе.
Стабло папируса цепано је иглом на танке, што шире листиће. Ови листови лепљени су један уз други. Радило се на столовима који су били поквашени глиновитом нилском водом (муљ је служио као лепак), нагнутим на једну страну да би се сливала вода. Када се залепи један ред листића и крајеви обрежу, ређао се нови слој, али попреко. Добијао се изглед као код тканине (конац иде један уздуж, други попреко). Тако израђен свежањ листића пресује се, затим суши на сунцу и, на крају, глача зубом или шкољком.
Ово је књига- трака. Приликом писања, редови се исписују у стотине стубаца.
Извор: Приче о стварима; Иљин
Тако добијена књига, постајала је вечна. 
Порекло: Ова игра је настала још у средњем веку и једна је од најпопуларнијих друштвених игара у Европи. Њено право порекло, нажалост, није познато, али се верује да је повезана са неким другим играма старим око 3000 година. Играли су је и сељаци и принчеви. Данашњи изглед добила је у Средњем веку додавањем дијагоналних линија.
Како се игра: Табла је на самом почетку празна. Први игра црни, а затим наизменично играчи постављају по једну фигуру на слободну пресечну тачку. На почетку се не могу померати, већ се увек постављају нове. После девет потеза све фигуре су уведене у игру, и играчи почињу да наизменично померају по једну фигуру дуж линија до суседне тачке. За растурање формиране мице користи се термин „отварање“, а за ново формирање „затварање“. Играч који остане на три фигуре има право да било коју од њих пребаци на било које слободно поље, без обзира на пресечне линије. Партија се у другој фази игре може и завршити „блокирањем“. Онај ко на свом потезу нема шта да одигра – губи партију.
Ако на почетку игре ни један од играча нема дуплу домину, игру почиње онај с највећим бројем тачкица на домини. Након тога креће други играч који ставља своју плочицу (није битно с које стране) али притом мора поштовати број који је противник одабрао на својој домино плочици. Ако играчи немају домино плочицу која им одговара, узимају је из хрпе домина које су остале од почетка. Игра иде у обрнутом смеру од казаљке на сату. Домино плочице играчи чувају од погледа, како један другом не би видели што имају у рукама. Играчи требају покушати у руци држати што дуже већу могућност избора броја. Ако спуштају дуплу домину плочицу (исти број у оба квадратића), требали би формирати след плочица који ће изгледати као слово Т, да се игра може наставити у оба смера.
Данас се и на интернету може наћи ова игра. Носи назив Mahjong Solitaire, намењен је само једном играчу и доста се разликује од оригиналне верзије. Ипак, временом је ова игра постала планетарно популарна, и играју је и деца и одрасли. Шареном графиком, произвођачи игрица, привукли су многе и тако је ова игрица ушла у наше домове.
рођења па до првих корака. Имена су им Ponijao, Bayar, Mari и Hattie и живе у Намибији, Монголији, Јапану и САД. „БЕБЕ“ нам, док прате упознавање ових малишана са својим окружењем, приближавају и четири различите културе.
Када родитељ и дете крену у куповину књиге или до дечјег одељења библиотеке, да ли обраћају пажњу на исте ствари? Шта их привуче? Коју књигу на крају купе, односно позајме?
