Драга личност мог детињства
Сваку ноћ пре спавања сетим се лепих ствари и људи који су ми живот учинили срећнијим.
Никада нећу заборавити мог деда Новицу. Имао је браон очи, седу косу и био изузетно висок. Често сам 
одлазио код њега а он би ме дочекао са пуно слаткиша и испуњавао моје жеље. Први пут сам са њим отишао на Тису, на пецање. Он ми је помагао да поставим пецаљку и, знам да не звучи баш лепо, али научио ме је да ставим глисту на удицу. Првог момента сам помислио – Јадна мала глиста-, а већ следећег, када сам уловио рибу, нисам мислио тако, нисам ни мислио о глисти.
Мој деда је разне ствари за мене урадио. Када ми је направио чамац, цео дан ме је возао. Једном смо се договорили да редовно једем сладолед тако да мама и тата не знају, и то у децембру! Иако је деда Новица имао седамдесет осам година, шта год желим, он би ми испунио. И када год бих угледао браон кожну јакну, знао сам да то деда долази и увек бих га из трка загрлио.
Деда ме је тако једном позвао и дао ми пецаљке, удице, блинкере и још много чуда. Рекао ми је: „Ово је за тебе, да ти пецаш, немој ником то да дајеш!“ Деда се тешко разболео. Није могао да дише, да једе. Од мене је тражио крушку. – То је то! – за мог деду крушка коју је само пробао. Празне кутије лекова, покривен болнички кревет, то је све што је тог дана остало од њега.
Увек када вадим бицикл из шупе запнем за пецаљке и сваки пут као да је он ту, поред мене као и ствари које је оставио само мени: ћебе којим се покривам, црвени дечији камион, … Сваки пут кад отворим орман осетим његов мирис јер чувам његову омиљену јакну.
Колико год ми је жао што га више нема, толико сам срећан што сам га познавао, што ми је био род.
Proleće
Mnogi vole dugu, hladnu zimu ili toplo, sunčano leto. Retki su oni koji vole sumorne jesenje dane. Rascvetano i raspevano proleće, opet, mnogi vole.
Ne bih govorio istinu kada bih rekao da mi je proleće omiljeno zbog toga kako mi izgleda ulica. Ona je bez drveća, cveća, golišava, u betonu. Proleće volim jer je ono uvod u leto, ali i nekih drugih stvari.
Zaista mnogo vremena provodim u prirodi, na salašu, nedaleko od Tise, u kući moje bake pokraj Belog jezera. Svež vazduh ispunjen zujanjem mušica pun je mirisa rascvalog bagrenja i zove. Blagi vetrić pravi lagane talase po jezeru i tek koja riba iskoči i poremeti moje lenjo gledanje ovog vodenog prizora. Od nekud se pojavi mačka sa svoja dva mačeta i legne ispod drveta višnje. Zatim radoznalo pogleda u krošnju uznemirena glasnim cvrkutom tek doseljenih ptica. Vrbe su obukle svoju zelenu odeću, granama miluju zemlju i vodu, spremne da nahrane divljeg zeca, malog ježa, pa čak i lisicu.
Pošto imamo plastenike, proleće označava sadnju u njima, zbog čega nisam baš najsrećniji. Zato ću uživati u ovom divnom danu i udisati miris cveća, presrećan što je priroda svojim prolećnim dahom probudila sve, pa i mene.
прекрити стомачић.
Сви јунаци у овој али и каснијим књигама А.А. Милна, поред овог слатког љубитеља меда, су играчке из собе Кристофера Робина, који је и сам један од јунака. Ту су: Праслин, Тигар, магарац Иар, кенгур Кенга и њен мали син Ру као и Зец.
фантастичан тренутак настајања ликова који су данас познати у целом свету, али и судбину писца и његовог сина, Робина. 
