Овај делић блога је мој, само мој. Ето тако, и овако и онако, можда и наопако, али ово ће бити моја „рупа“. Не плашим се ја никаквог савременог Трајана, него волим да причам. Обзиром на то, било би пожељно да ме неко слуша. У последње време сви нешто причају, сви слушају, али се ништа не разуме и не чује. Зато је „рупа“ боља – кажем и затворим. После се надам да је неко чуо, почнем да верујем да јесте и, будем задовољна.
Ето, како је мало потребно за срећу!
У здравље!
