Багрем

После ужине кренули смо у поход природи. У ствари, имали смо врло озбиљан задатак – рад на фотографији и потрага за  детаљима и погледу који ће бити „само твој“.

Пролазећи кратком, калдрмисаном улицом која пречицом води ка мосту преко Бегеја, угледала сам млади, расцветали багрем. Инстиктивно, не размишљајући о томе да нисам сама, пружих руку ка њему и убрзо ми је шака била пуна мирисних, ружичастих цветова. Поново сам имала осам година и проводила викенд на селу, код баке. Мирис враћа у прошлост. Навиру сећања. Одавно нисам била у селу свог детињства. Мисли иду даље док увежбаним покретом, скидам капицу са цвета и меке лати, и устима примичем тврди, слатки део цвета. Тек када сам осетила медан укус, у видокруг ми уђоше очи мојих ђака. Очи деце која ми верују, која су спремна да прихвате моју реч као сигурну, једину истину ( тако бар каже мој озбиљни Дуца ). Та одговорност ме је у тренутку ударила у стомак јер је следећи корак био – објаснити.  Сели смо и почела сам описом свог детињства.  И сама сам се подсетила веселих игара од којих су се ориле улице, меке и топле прашине под босим ногама, мириса камилице, дудиња и комшијских бучних гусака са којима смо се отимали о простор у блатњавој барици и опале јабуке петроваче.

Причала сам зането и на тренутак спазим да поглед већине њих и даље стоји на мојим прстима који непрестано приносе багрем устима. Прекидам нити свог сећања и постајем учитељ. Подсећамо се грађе биљака, улоге органа биљке, улоге пчела  и тако стижемо до слатког дела багремовог цвета. Но, није то довољно. „То знамо“, каже Никола „ а како да ми пробамо?“ Вратим се до стабла, савијем грану и уберем грозд цветова. Дам сваком по један цвет и заједнички, пажљиво, корак по корак, стигосмо до слатког дела. Пажљиво загриземо и … Очи се раширише, а озарена лица малишана који су осетили слад у устима подсетила су ме на лица мојих, давно изгубљених, другара из детињства. Убрали смо још неколико гроздова, а онда приметисмо да низ улицу долазе неки људи. Потрчах, као пре много, много година, моји ђаци трче за мном, и тек када смо се нашли иза ћошка, задихана Јована је питала: „А зашто смо бежали?“. Насмејала сам се и рекла да је то још једна прича и да ћу им испричати када следећи пут кренемо у шетњу.

Advertisements
Поставите коментар

2 коментара

  1. I ja se vratih u sopstveno detinjstvo 🙂

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: