или Где је дете када се прича о настави физичког васпитања, школском спорту?
( Овај чланак је настао као плод разговора са ученицима различитих генерација и анкете коју сам урадила, а разлог – професори желе учитељима да одузму ове часове – а ја љута!)
Час физичког васпитања омиљен је међу ученицима нижих разреда. Зашто? Одговор је прилично сложен и уколико се пажљиво анализира може се доћи до више закључака:
– Деци недостаје игра са другарима ( „ Када дођем из школе не смем да идем напоље“, „ Не дају ми да се играм док не дођу са посла, а онда је мрак и нема другара“, „ Не пуштају ме код друга/другарице“, „Моји родитељи не воле да ми дође неки друг“….)
– Деци недостаје трчање, односно сви облици слободног кретања – са нагласком на СЛОБОДНО („ Не трчи, пашћеш!“, „Силази са дрвета, не изигравај мајмуна“, „ Не преврћи се, сломићеш врат!“, „ Не пузи, поцепаћеш панталоне (хулахопке, скупљаш прашину,…)!“ …)
– На часу нема притиска, атмосфера је опуштена – свако ради колико може, труди се и за труд је награђен ( стимулација петицом мале буце која је урадила колут напред иако криво и уз помоћ, малог мршавка који је успео да виси у згибу неколико секунди и многи други примери, даје вишеструке резултате на свим пољима, не само у овој области)
– Ослобађају се накупљене енергије ( која је неретко и негативна) па су након часа опуштени, вољни за рад и нове задатке.
– …
Час физичког васпитања постаје неомиљен међу ученицима виших разреда. Зашто? Одговор је прилично сложен и уколико се пажљиво анализира може се доћи до више закључака:
– Улазе у пубертет и пробају, где могу, да се „извуку“
– На часу је досадно („Наставница углавном није ту и пушта да радимо шта хоћемо“, „Наставник ради само са девојчицама/дечацима“, „Радимо досадне и глупе ствари, уместо да играмо….“, „Нас нико не пита шта би волели да радимо на часу-само нас терају и оцењују по неким глупим правилима“,…)
– Тело се мења и желе да избегну могућност да буду извргнути руглу ( „Блам ме је зато што изгледам овако“, „Наставник стално виче на оне који не могу нешто да ураде“, „ Сви ми се ругају“, „Наставник нас вређа“…)
– …
Час физичког васпитања постаје мрзак међу ученицима средње школе. Родитељи су принуђени да 
ослобађају своју децу овог предмета, што због мира у кући, што зато што је њихово дете у праву. Па, и ја размишљам о томе ( а бавила сам се спортом и дете ми је спортиста од 6.) Зашто? Одговор је прилично сложен и уколико се пажљиво анализира може се доћи до више закључака:
– Захтеви који се постављају пред ученике, као и критеријуми за оцењивање овог предмета исти су као пре много година. Савремени тинејџер другачије је грађен и, на жалост, мање покретљив од свог вршњака пре 10 – 20 година. ( „Не желим да покварим просек лошом оценом из физичког!“ , „Професор нема разумевања“, „Сваког дана имам тренинг по 3 сата, а он ми даје четворку“, „ Види како она изгледа, нека она потрчи, ако може!“, „Зашто спортисти нису ослобођени – и овако имамо тренинге док други спавају или седе у кафићима“…)
( Али, ни професори физичког нису то што су некада били. Сећам се својих професора – овенчани спортисти, признати и активни спортски радници, грађени за пример – када прођу градом сви знају који предмет предају. Професорка је била пред пензијом, а и даље је демонстрирала гимнастику – и „мушку“ и „женску“ )
– Већина школска нема адекватне сале, свлачионице, а да не говорим о туш кабинама! Часови физичког су, углавном, негде у средини распореда, углављени између математике и биологије, или др. ( „Зар да цео дан седим смрдљива у школи?“, „ Не пада ми на памет да носим опрему!“, „Нећу да трчим кроз цео град да ме сви гледају и упиру прстом – нека трчи професор“)
– Научени да имају право избора, ученици очекују да могу да изаберу шта ће радити на часу. ( „Терају нас да радимо глупости уместо да нас пусте да играмо одбојку!“, „Не волим рукомет, а она ме тера! Па, тренирам кошарку!“, „Пливач сам од 7. године и имам цео зид медаља, а она ми закључила тројку. Мене више неће видети на часовима!“)
– …
