Као што сам давно напоменула, свака књига пронађе свог читаоца, своје место и време. Она то учини сама, без икаквог помагача и рекламе. Ћутке, стрпљиво чека тренутак да је баш ти, али баш, баш ти, у датом тренутку узмеш у своје руке.
Половина августа је традиционално време за склањање школских ствари из претходне ( школске) године и припрема за наредну. Не знам како, ни зашто, отворих давно залепљену кутију на којој је писало: “Старе књиге, часописи и уџбеници“.
Под руке ми дође мала књижица и корица ми развуче лице у осмех. „БОРАНИЈАШИ“, Васка Јукић- Марјановић Отворих књигу и тамо, на првој страни, написано мојим дечјим рукописом: „Ову књигу сам добила 1979. године на прослави Нове године, у Дому младости. Зрењанин“
Књига је из едиције Књига за децу УЛАЗНИЦА, штампало ју је графичко предузеће “Будућност“ Зрењанин. Наравно, прочитала сам је одмах, и одушевила се. Уопште нисам заборавила садржај, само имена ликова.
( извод из Предговора): „У овом романчићу реч је о времену, оном непосредно послератном, кад су чак и мала деца увртела себи у главу да се земља без њихове помоћи обновити не може. Њихов занос био је много већи од њихове снаге, и то је оно што је истовремено и најлепше и најозбиљније и најсмешније у свему томе. Тај дечји занос као и многи заноси, рачунџијски гледано, није био нарочито користан. Ипак, боље је заносити се радом, него нерадом. У нескладу између мале снаге и великог посла, деци није било лако. Само, то је тако занесено време било да ништа није изгледало тешко….“
