Писмо мојој деци

Како време пролази …

 … И тако, обележили смо двадесет година.

Брзо је прошло, нестварно брзо. Као да сам вас јуче поздравила као свршене основце и пожелела вам све најбоље. Године су се ређале, а ви, које сам упознала те давне деведесете, као да сте остали заробљени у том времену, у мом срцу, памћењу. Памтим стидљиве осмехе, мирис беби сапуна када се нагнем над ваше паметне главице. Памтим сузе због одераног колена, осмех након похвале и нестрпљење пред полазак на прву екскурзију. Сећам се наших игара и како сам могла да се, уз вас, вратим у своје детињство и несметано играм, трчим и скачем, цртам по табли, цепкам папириће, правим авионе, … Рукопис сваког од вас заробљен је у свесци у којој сте писали редове нада и снова за будућност. Нешто се остварило, нешто чека неко друго време. Заједно смо се смејали неким жељама. Како то сада делује малено, а тада су биле велике и далеке жеље.

Гледам вас вечерас, док поносни показујете фотографије својих породица и кроз смех причате о деци, и не могу да скинем осмех са лица. Колико сам само поносна на вас! Како сте израсли у добре, вредне и поштене људе! Упркос тешким временима која су обележила вашу младост, отела вам могућности и спутала у неким плановима, задржали сте онај дечији осмех, ваше очи и даље сијају радозналошћу, поглед је пун наде, речи пуне љубави. Колико сам поносна што сте моја деца! Толико сам пута то у себи помислила ових година.

Моји прелепи јабланови! Честити момци, великог срца … Дечачки осмеси и даље красе ваше лице, јамице на образима не дају вам да одрастете. И даље сте моји дечачићи, моји враголани … Осећај поноса када сте дошли,  тих давних година у школу да се поздравите са мном пре одласка у војску, и даље је ту. Данас, после толико година, ваш загрљај ми доноси спокој и осећај сигурности. Ваше речи ме теше, умирују, усрећују. Хвала вам на томе, мили моји дечаци. Поносна сам што сте одговорни очеви, вредни пословни људи, поштени радници.  

Моје прекрасне принцезе! Као сте само паметне,  лепе и миле! Толико нежности на вашем лицу видим вечерас да ми се срце топи и душа пуни топлином. Хвала вам што сте тако дивне и што са мном делите ваше стрепње, радости и туге. Поносна сам на то што сте мајке, пословне жене, успешне на свим пољима, што се не предајете и што сте и даље моје принцезе.

Хвала вам, децо моја, што сте и даље моја деца, моје мале принцезе и весели витезови, што сам са вама поново млада и детињаста, што сам заборавила све бриге и што сте ту за мене. Хвала вам што нисте одрасли толико да заборавите детињство и прве школске дане. Хвала вам на осећај поноса. Хвала вам на радости коју уносите у мој живот. Хвала вам на свему што сте ме научили као мали. Хвала на ономе што сте ме научили вечерас.

Заувек ваша учитељица

Advertisements
%d bloggers like this: