I tako, sa verom u Boga i tekim rečima u mislima, hodim napred. Mislim, vreme će pokazati. Radim, a ne očekujem za uzvrat ništa – jer volim. I kada zakukam, shvatim da lažem – volim ja to – da izgorim do kraja, pa da se, kao Feniks, iz svog pepela ponovo dignem. Prolaze tako dani, meseci i godine. Sagorim, pa ponovo planem. Troše se zalihe, polako, mislim neće tako brzo , ali, ipak,…
Gledaš ono iza sebe, pitaš se…
Čudno kako odnosi među ljudima nisu iskreni. Koliko je pojedinac sklon automanipulaciji, samozavaravanju, beskrajnoj veri i nadi. Kako je naivno verovati da su ljudi oko tebe tebi slični, da su životi i sreća drugih iznad sujete, da ako dobro činiš dobro će i da se vrati.
Nada, ostaje samo nada i vera da nije uzalud vreme dato, da će neko, nekad, negde, nagraditi semenom dobrote tvoje delo, tvoju krv oplemeniti novom snagom, dati zadovoljenje duši koja čeka milost, …
