U snu

I tako, sa verom u Boga i tekim  rečima u mislima, hodim napred. Mislim, vreme će pokazati. Radim, a ne očekujem za uzvrat ništa –  jer volim. I kada zakukam, shvatim da lažem – volim ja to –  da izgorim do kraja, pa da se, kao Feniks, iz svog pepela ponovo dignem. Prolaze tako dani, meseci i godine. Sagorim, pa ponovo planem. Troše se zalihe, polako, mislim neće tako brzo , ali, ipak,…

Gledaš ono iza sebe, pitaš se…

Čudno kako odnosi među ljudima nisu iskreni. Koliko je pojedinac sklon automanipulaciji,  samozavaravanju, beskrajnoj veri i nadi. Kako je  naivno verovati da su ljudi oko tebe tebi slični, da su životi i sreća drugih iznad sujete, da ako dobro činiš dobro će i da se vrati. 

Nada, ostaje samo nada i vera da nije uzalud vreme dato, da će neko, nekad, negde, nagraditi semenom dobrote tvoje delo, tvoju krv oplemeniti novom snagom, dati zadovoljenje duši koja čeka milost, …

Advertisements
Поставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: