Kao родитељи, најчешће не знамо како се дете понаша у школи (на часу, током одмора, како се опходи према учитељу/учитељици, својим вршњацима…). О томе сазнајемо од детета, од учитеља/учитељице или од остале деце из одељења. Али, деси се да се њихове приче не подударе. Родитељ се нађе у дилеми: Коме веровати?
Вођени родитељским инстинктом, прво се поверује свом детету. Међутим, дешава се да се мирно и повучено дете у школи понаша сасвим другачије. Оно омета наставу, врпољи се, смета другима док раде, ствара галаму и немир у разреду, задиркује остале ученике, прекида учитеља/ицу док говори, скрива ствари,… Родитељи просто не могу да верују у то када им описује учитељ/ица.
Разлог таквог понашања може бити у строгом држању у породици када се не дозвољава да се играчке разбацају по соби, да дете прича, пева, игра се док се гледа ТВ, да се игра напољу или у кући са другом децом. Тада дете у кући нема «простора» да задовољи своје потребе за игром и дружењем, за исказивањем свог мишљења. Оно их потискује, а при том гомилајући ту неистрошену енергију коју код куће нема где ни са ким да потроши. Онда дете – ученик , дође у учионицу, осећа мањи притисак јер нема строгоће као у породици и почиње да празни ону нагомилану енергију задовољавајући тако и своје потребе.
Ако су родитељи бранили игру са другом децом, онда је њему неопходно дружење , па оно почиње да прича на часу, дописује се, засмејава остале,….
Ако су родитељи стално утишавали своје дете, па оно никада није било у прилици да искаже своје мишљење, онда ће то, радити у школи, правећи «испаде» на часу и скретати пажњу на себе али не у позитивном смеру – онако како би желео и родитељ, а и учитељ.
Оно што родитељ не сме да заборави, то је да обрати пажњу на своје дете, на његове потрeбе и интересовања. Само на тај начин ће комуникација са учитељем и живот детета у школи бити једноставан, без тешкоћа и напетости. Потребно је наћи времена за креативан, забаван, заједнички рад у породици па ће и дете научити да ради и размишља креативно, да буде расположено и дружељубиво.
