Одавно у Србији постоје изграђени објекти за одмор, рекреацију и учење деце – ђака у природи. Ти објекти су углавном на планини, у шуми, на мору, језеру, односно – тамо где су климатски и еколошки повољни предели.
У школи у природи ученици у непосредном контакту са природом упознају природне појаве и законитости, кроз очигледну наставу богате своја искуства, проширују знања стечена у учионици о живој и неживој природи, њиховој међусобној повезаности, природним појавама, еколигији,…
У школи у природи, на једном месту, под истим условима, бораве ученици из различитих породица, животних средина, са различитим породичним и културолошким наслеђем. Ту заједно спавају, хране се, брину о личној хигијени, али и о хигијени простора у коме бораве, имају исти дневни режим, једном речју – живе под истим условима.
Заједнички боравак омогућиће да се ученици боље упознају, спријатеље, да се науче животу ван породице. У овим, промењеним, условима показаће се и неке од особина ученика, како позитивне, тако и негативне. Ово је прилика да се позитивне особине истакну и похвале као прихватљиве и пожељне, а негативне коригују и отклоне.
И, без обзира на то колико неки родитељи страховали да ли ће им се дете снаћи, искуства многих говоре да је седмодневни боравак са друговима и учитељицом важан тренутак у животу сваког детета. Поред образовног момента, школа у природи заузима важно место и у социјализацији деце, током боравка на новом месту неки ученици су заувек престајали да сисају палац, имају проблема са енурезом, научили су да сами одржавају личну хигијену,…
1 коментар