Цвеће мале Иде, Ханс Кристијан Андерсен

„ Јадно моје цвеће, сасвим је увело!“ рече мала Ида.

„ Још синоћ је било тако лепо, а сад је сасвим повило главице. Зашто?“ упита она студента који је седео на дивану.

Много је волела тог студента, јер јој је причао најлепше приче и изрезивао тако смешне сличице: срца с малим дамама које играју, цвеће и високе дворове на којима су могла да се отварају врата и прозори. Био је прави весељак.

„ Зашто цвеће данас изгледа тако јадно?“ упита га још једном и показа му потпуно увео букет.

„ А знаш ли зашто?“ рече студент. „Цвеће је ноћас било на балу, и сад је обесило главице.“

„ Али цвеће не игра!“ рече мала Ида.

„ Игра!“ одговори студент, „ кад падне ноћ и када сви ми спавамо, оно почиње да скаче, и готово из ноћи у ноћ, приређује балове.“

„ А могу ли и деца да дођу на њихов бал?“

„ Што да не?“ одговори студент, „мале тратинчице и ђурђевци такође играју.“

„ А где то игра најлепше цвеће?“ упита мала Ида.

„ Јеси ли била кадгод ван града, тамо поред великог дворца, где лети живи краљ и где има диван врт пун цвећа? Сигурно си видела лабудове, који допливају до тебе када им бациш мрвице? Тамо се одржавају прави балови цвећа.“

„ Јуче сам са мамом била у том врту“, рече Ида, „ али са дрвећа је опало све лишће, и уопште није било цвећа. Где је оно? Лети сам га виђала, било га је тако много.“

„ Унутра је у дворцу“, рече студент, „ треба да знаш, чим се краљ и његова свита преселе у град, цвеће жури из врта у дворац, и тамо се забавља. То само да видиш! Две најлепше руже седају на престо, то су краљ и краљица, а црвене петлове кресте стану с њихове десне и леве стране, и клањају се- то су коморници. Потом стиже све оно најлепше цвеће, и почиње велики бал. Плаве љубичице су морнарички кадети, играју са зумбулима и шафранима, којима говоре „госпођице“. Лале и велики жути љиљани су старије даме које надзиру да сви лепо играју и да се пристојно понашају.“

„ А зар је цвећу слободно да игра у једном краљевском дворцу?“ упита мала Ида.

„ Па, нико и не зна за то“, рече студент. „ Истина, понекад се ноћу деси да наиђе, за тренутак, стари управитељ дворца с великим свежњем кључева, али се цвеће, чим чује њихов звекет одмах примири и сакрије иза великих завеса, и само провирује иза њих. – Нешто ми ту мирише цвеће- говори стари управитељ дворца, али не може да га види.“

„ То је врло забавно!“ рече мала Ида и пљесну рукама. „ А да ли бих могла ја да га видим?“

„ Свакако“, рече студент. „ Кад поново будеш туда пролазила, треба само да завириш кроз прозор. Сигурно ћеш га угледати. Ја сам данас завирнуо: на дивану је лежала испружена велика, жута бегонија и изигравала дворску даму.“

„ А можели цвеће из ботаничке баште да дође тамо?Може ли да превали толики пут?“

„ Па, разуме се“, рече студент „ ако хоће, може и да лети. Зар ниси никада видела оне дивне црвене, жуте и беле лептире? Изгледају као цвеће. Они су некада заиста и били цвеће, само су прхнули са својих стабљичица високо у ваздух, залепршали латицама као крилцима и полетели. Добро су се понашали, и зато су добили дозволу да лете и по дану, и не морају више да се враћају кући на своје стабљичице. И тако си их видела. Уосталом, можда цвеће из ботаничке баште никад није било у краљевском дворцу, можда и не зна да је ноћу тамо тако весело. Зато морам нешто да ти кажем: како ће се тек зачудити професор ботанике, онај што станује ту у близини, познајеш га ваљда? Када дођеш у његову башту, само реци неком од његових цветова да је у дворцу забава, и он ће то одмах рећи другима, па ће сви побећи тамо. Када професор дође у ботаничку башту и тамо не затекне ни један цвет, он неће ни помислити шта се с њим догодило.

 „Али како ће тај цвет рећи другима? Цвеће не говори!“

 „Не, не говори“, рекао је студент, „ али оно се споразумева покретима и знаковима. Зар ниси видела, кад само мало дуне ветрић, како цвеће клима главицама, маше листовима и трепери? Баш као да говори!“

„ А разуме ли професор тај њихов говор?“, питала га Ида.

 „Разуме! Једног јутра дошао је у башту и опазио једну велику коприву како лишћем даје знакове једном лепом, црвеном каранфилу и тим знаковима му говори: „Тако си леп, много те волим!“ Професору се то није допало, па удари коприву по листовима ( то су њени прсти ), али она га је тако ожарила да никада више није дирнуо у коприву.“

 „Баш је то занимљиво!“, насмејала се мала Ида.

„Како можете детету причати тако нешто!“, зачуо се глас досадног саветника који је дошао у посету и седео на дивану. Саветник није подносио студента и увек је гунђао, а нарочито је замерао кад би видео да он изрезује оне своје смешне и забавне сличице: крадљивца срца како на вешалима држи украдено срце, стару вештицу како јаше на метли и на носу држи свог мужа и томе слично.

Саветник то није подносио и увек је понављао: „Како можете детету пунити главу таквим стварима! То су глупе измишљотине!“

Међутим, малој Иди се свиђало то што је студент говорио о њеном цвећу и о томе је дуго размишљала. Цвеће је сву ноћ плесало, па је било уморно, и зато је обесило главице. Сигурно је било болесно. Зато она узе свој букетић цвећа и оде до својих играчака што су се налазиле на столу и у ладици. Њена лутка Софија је спавала у својој постељи, али јој Ида рече: „Софија, мораћеш да устанеш из постеље и да ноћас спаваш у ладици. Знаш, моје јадно цвијеће је болесно, па нека легне у твоју постељу, можда ће се тада опоравити!“ Ида подиже своју лутку, али она је била намргођена и није хтела да каже ни једну једину реч – наљутила се што не може да остане у свом кревету. Онда Ида положи цвеће у луткину кревет и прекри га малим покривачем. Рече му да мирно лежи, а она ће му скувати чај да би оздравило и ујутро устало. А да му сунце не би ударало у очи, она навуче завесицу око његове постељице. Читаво вече је Ида размишљала о томе што јој је студент причао, а када је и она морала на спавање, није се могла уздржати а да не провири испод завесе где су се налазили зумбули и лале њене мајке. И она им шапне:

„Знам ја да ћете и ви ноћас на бал!“

Међутим, цвеће се правило као да ништа не разуме, није трепнуло ни једним јединим листом. Али, мала Ида је сада знала да се цвеће претвара. У кревету дуго није могла да заспи. Размишљала је о томе како би било лепо када би могла да види како цвеће плеше у краљевском дворцу и о томе да ли је заиста и њено цвеће тамо било. У том размишљању су јој се склопиле очи и она је утонула у сан.

Усред ноћи Ида се пробудила. Сањала је о цвећу и студенту. Опет је саветник грдио студента зашто јој пуни главу својим глупостима. Али у спаваћој соби је било сасвим тихо, на столу је горела ноћна лампа, а отац и мајка су мирно спавали.

„Баш бих волела знати да ли је моје цвеће још у Софијином кревету?“, помислила је Ида, подигла се и погледала према одшкринутим вратима. Цвеће и њене играчке били су на свом месту. Мала Ида ослухну за тренутак,чинило јој се да неко свира на клавиру, али сасвим сасвим тихо и тако нежно како никада раније није чула.

„Сада сигурно сви цветови играју! Боже, како бих волела да то видим!“, помислила је Ида, али се није усудила да устане да не би родитеље пробудила.

„Кад би барем цвеће хтело овамо да  дође!“ – мислила је Ида, али цвеће није долазило, а она нежна музика и даље се чула. Она је звучала тако дивно да Ида више није могла да издржи, склизнула је из кревета и провирила у собу. О, какву је лепоту  угледала! У соби није горела лампа, али све се прекрасно видело. Месец је кроз прозор обасјавао читав под и све се видело као по дану. Сви зумбули и лале налазили су се на поду сврстани у два дугачка реда. Ниједног више није било на прозору, а на дасци су стајале само празне саксије. Цвеће је плесало. Све један уз другог, држећи се својим листовима као рукама, цветови су очаравајуће плесали. А за клавиром је седео онај велики жути љиљан о ком јој је студент летос причао: „Погледај колико личи на госпођицу Лину!“ Сви су се тада смејали, а сада се и малој Иди чинило да тај жути цвет заиста личи на госпођицу Лину. Док је свирао, он је имао исте покрете, нагињао је своје жуто лице час на једну, час на другу страну, и њихао се по такту музике. Мала Ида је била неприметна, и видела је како је велики плави шафран скочио на сто на ком су се налазиле њене играчке, пошао према луткиној кревету и разгрнуо завесу. Ту је лежало њено болесно цвеће, али је оно одмах устало и климнуло главом у знак да хоће да игра. Сада и мали патуљак, коме је неко одбио доњу усну, устаде и наклони се лепом цвећу. Идино цвеће устаде и, сада потпуно опорављено, оде међу остале цветове, поче да плеше и да се с њима заједно весели. Наједном као да нешто паде са стола. Ида погледа, кад тамо, покладни штап је скочио на ноге као да је и њему било место међу цвећем. Био је, уосталом, веома мио, а на врху је имао малу воштану лутку која је на глави имала широки шешир, управо онакав какав је носио саветник. Сада је рашљасти штап почео да плеше мазурку и да лупка са своје три црвене дрвене ноге. Друго цвеће није могло да игра ту игру, јер је било превише лагано, а није имало чиме да цупка. Сада се и воштана лутка на покладном штапу истеже, заврте се изнад свог папирнатог цвећа и повика:

„Како можете детету пунити главу таквим стварима! То су глупе измишљотине!“

У том тренутку лутка је сасвим личила на саветника са широким шеширом. Била је исто онако жута и мрзовољна. Али када је њено папирнато цвеће поче ударати по танким ногама, она се поново скупи и доби свој пређашњи облик. Мала Ида се од срца насмејала:

 „Како је то смешно!“

Ида се смејала, а покладни штап је и даље плесао, а с њим и саветник, хтео не хтео. Покушавао је стално да буде висок и дугачак, али се опет смањивао у жутог воштаног лутка са великим црним шеширом. Најзад се остало цвеће заузело за саветника, а поготово оно што је лежало у луткином кревету, па га покладни штап ипак остави на миру. У том тренутку нешто је залупало у ладици у којој је међу играчкама лежала и лутка Софија. Патуљак отрча на руб стола, леже потрбушке и некако мало извуче ладицу. Из ладице се диже Софија и зачуђно погледа око себе:

„Па овде је бал! Зашто ми то нико није рекао?“

„Хоћеш ли да плешеш са мном?“, упита је патуљак.

„Баш си ми ти неки играч!“, одговори она и окрену му леђа.

То рече и седе на ладицу мислећи у себи: доћи ће већ неки цвет да ме замоли за плес. Али нико није долазио. Она је кашљуцала кх-кх-кх, али узалуд, нико није долазио да је замоли за плес. А патуљак је плесао сам. И није лоше плесао. Када је Софија видела да њу нико и не примећује, она се наједном сруши с ладице и паде на под. Тада настаде читава пометња. Око ње се окупише сви цветови и почеше да је питају да ли се ударила. Сви су били веома љубазни, а нарочито Идин букетић што је лежао у њеној постељи. Он јој се захвалио на лепој постељи и изразио своју оданост, а онда је одвео на средину собе где је сијала месечина и почео с њом плесати. Они су плесали, а сви други цветови су стајали наоколо и дивили се том пару. Софија је била веома задовољна, па сада рече Идином цвећу да може задржати њену постељу и да њој добро и у ладици. Цвеће јој је тада одговорило:

„Много ти се захваљујемо, али ми не можемо толико дуго живети. Већ сутра ћемо угинути. Реците малој Иди да нас сахрани у врту, тамо где лежи канаринац. На лето ћемо поново израсти и бићемо много лепши.

„Не, ви не смете умрети!“, повиче Софија и пољуби цвеће.

У том тренутку се отворише врата и у собу играјући уђе мноштво дивних цветова. Ида није знала одакле они долазе-мора бити из краљевског дворца. На челу тог мноштва цветова ишле су две дивне руже с малим златним крунама на глави. То су били краљ и краљица цвећа. За њима су ишли шебоји и каранфили и клањали се на све стране. С њима је ишла и музика: велики макови и божури толико су дували у грашкове махуне да су им главе сасвим поцрвенеле. Плави зумбули и мале беле висибабе звонили су својим звончићима. Диван је то био оркестар! Потом стиже много другог цвећа и сви су заједно плесали – и плаве љубичице, и жути невени, тратинчице и ђурђрвак. И сви ти цветови тако су се љубили да је то била дивота! На крају игранке цветови су почели да се опраштају желећи један другом лаку ноћ. Тада је и мала Ида отишла у кревет и наставила да сања о свему што је видела. Чим се ујутро Ида пробудила, отрчала је до свог столића да види да ли је још тамо њено цвеће. Кад је размакла завесу са кревеца, она нађе своје цвеће, али сада сасвим увело и мртво. Софија је лежала у ладици где ју је и оставила, али је била веома сањива.

„ Зар се не сећаш шта би морала да ми кажеш?“, питала је мала Ида, али Софија ју је само тупо гледала и уопште није одговарала.

„ Ниси добра“, укори је Ида, „а цвеће је ипак играло с тобом.“

Затим Ида узе малу картонску кутију на којој су биле насликане неке дивне птице, отвори је, у њу положи своје увело цвеће и рече:

„ Нека то буде ваш ковчег. А када дођу моји рођаци из Норвешке, они ће ми помоћи да вас сахраним тамо, у врту. Тако ћете догодине поново израсти и бити још лепши! Рођаци из Норвешке били су весели дечаци, звали су се Јонас и Адолф.Њима је отац купио два лука са стрелицама, па су допутовали да их покажу Иди. Ида им је све испричала о свом јадном цвећу и замолила их да јој помогну да га сахрани. Дечаци су ишли напред са својим луковима на рамену, а мала Ида је ишла за њима са мртвим цвећем у лепој кутији. Када су у врту дечаци ископали гроб, Ида пољуби своје цвеће, а затим га са ковчегом положи у земљу. Адолф и Јонас су стајали над гробом и одапињали своје стрелице, јер нису имали ни пушака ни топова.

      

Advertisements
Поставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: