Девојчица са шибицама; Ханс Кристијан Андерсен

Било је страшно хладно. Падао је снег, спуштало се вече. Било је то последње вече у години, вече уочи Нове године. По тој хладноћи и мраку, ишла је сиромашна девојчица гологлава и босонога. Онаје, додуше, имала папуче када је пошла од куће, али шта би јој помогло! Папуче су биле врло велике, раније их је носила њена мајка. Мала их је изгубила када је пожурила преко улице да избегне колима која су бесно јурила. Једну папучу није могла да нађе, а другу зграби неки дечак, који рече да ће је употребити као колевку када буде имао деце.

Тако иде девојчица босих ножица, црвених и модрих од зиме. У некој старој кецељи носила је пуно сумпорних шибица, а један свежањ држала је у руци. Нико их целог дана није купио од ње, нико јој није дао ни гроша. Гладна и прозебла, ишла је потиштена, јадница мала! Пахуљице су падале на њену дугу, плаву косу, која јој се тако лепо коврџала на потиљку.

Сви прозори били су осветљени и цела улица је мирисала на гушчије печење. Та било је вече уочи Нове године!

Тамо, у углу између две куће-једна се избочила мало више према улици од друге-девојчица седе и скупи се. Ножице је подвукла под себе, али јој је било још хладније, а кући није смела да иде, јер није продала ни један једини свежњић шибица није добила ни гроша па би је отац тукао. А и код куће је било хладно, једва да су имали кров над главом, ветар је дувао са свих страна, мада су оне највеће пукотине зачепили сламом и крпама. Ручице су јој биле готово укочене од зиме.Ах, једна шибица би јој добро чинила! Кад би смела  само да извуче једну, да је кресне о зид и загреје прсте. Извуче једну, врц! Како је букнула, како је пламсала! Био је то топао, јасан пламен, као мала свећа. Била је то чудесна свећа: девојчици се учини да седи поред велике гвоздене пећи, са сјајним месинганим куглама и месинганим постољем. Ватра је горела тако лепо и пријатно је грејала! Али, шта то би?Када је већ била испружила ноге да и њих загреје-пламен се угаси, пећ нестаде-седела је са изгорелим дрвцетом шибице у руци.

Кресну другу, она сине још светлије, и светлост обасја зид. Овај постаде прозиран као вео. Видела је собу: сто постављен, прекривен великим белим столњаком, а на њему скупоцени порцелан; печена гуска пуњена јабукама и шљивама дивно се пушила. И што је било још лепше, гуска скочи са чиније и стаде се гегати по поду са виљушком и ножем у леђима, ишла је право према сиротој девојчици! Тада се угаси шибица и остаде само хладни, дебели зид.

Она запали још једну шибицу, и сад се нађе под прекрасном јелком, још већом и богатијом од оне коју је видела недавно кроз стаклена врата код богатог трговца. Хиљаде свећа горело је на зеленим гранама и шарене слике-као оне с којима украшавају излоге-гледале су у њу.Мала пружи обе руке и- шибица се угаси. Свећице на јелки стадоше се пењати све више и више, и она виде да су то јасне звезде. Једна од њих паде и остави за собом дуг, светао траг на небу.

–      Сад неко умире! – рече мала, јер јој је тако казала бака, која ју је једина волела, али сад је и она била мртва.

Девојчица опет кресну једну шибицу о зид: око ње сину, а у том сјају стајала је бака, сјајна и блистава, блага и добра.

–      Бако!- викну мала – Поведи ме са собом! Знам да ћеш нестати кад шибица изгори, као што су нестали и топла пећ, и печена гуска и дивна јелка!

И девојчица брзо запали цео свежањ шибица; хтела је што дуже да задржи баку. Шибице су пламсале таквим сјајем, да је било светлије него у сред белог дана. Бака никад раније није била тако лепа, тако велика; она диђе девојчицу у наручје и полете у сјај и радост, високо, високо! Више није било ни хладноће, ни глади, ни страха!

Али, у хладну зору, у углу крај куће седела је девојчица румених образа с осмехом на уснама. Била је мртва. Смрзла се последње ноћи старе године. Новогодишња зора јави се над малим телом девојчице, која је чврсто држала свежањ изгорелих шибица. Хтела је да се огреје, говорили су. Нико није знао шта је све лепо видела и у какав је сјај ушла са својом баком да се радује Новој години.

Advertisements
Поставите коментар

7 коментара

  1. Анонимни

     /  30. маја 2012.

    lepa priča

    Одговор
  2. stvarno emotivno!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

    Одговор
  3. Cula sam je prvi put i na pocetku sam se rasplakala…

    Одговор
  4. Nikola

     /  10. маја 2015.

    tuzna prica . cuo sam je kad sam imao 5 godina

    Одговор
  5. najljepsa i najtuznija prica
    BBBBBBBBBBBBBRRRRRRRRRRRRAAAAAAAAAAAVVVVVVVVVVVVVOOOOOOOOOOO

    Одговор

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: