Оловни војник; Ханс Кристијан Андерсен

Било некад двадесет пет оловних војника. Сви су били браћа јер су се родили из једне старе кашике. Пушке су имали на рамену, а главе су држали укочено; униформе су им биле дивне, црвено-плаве.

„Оловни војници!“ биле су прве речи које су допрле до њихових ушију кад се отвори поклопац кутије у којој су лежали. То је, пљеснувши рукама, повикао неки дечачић који је војнике добио на поклон за свој рођендан, и одмах их поређао по столу.

Војници су били потпуно исти, само се један  једини нешто разликовао од других: имао је само једну ногу. Пошто је изливен на крају, то за њега понестаде мало олова. И поред тога, он је стајао исто тако чврсто на једној нози, ако и остали на две, и баш се он највише истакао, као што ћемо чути.

На столу на ком су се нашли било је много других играчака, али је у очи највише падаo  диван, картонски дворац кроз чије мале прозорчиће се могло погледати унутра. Пред дворцем је стајало ситно дрвеће око малог огледала, које је требало да представља језеро; воштани лабудови пливали су по том језеру и одражавали се на њему. Све то је било прекрасно, али најлепша је била девојчица која је стајала на средини отворене капије дворца. И она је била од папира, али је имала хаљину од белог тила. Плава трака јој је била причвршћена на рамену и представљала јој је шал, украшен златним розетама великим као њено лице. Госпођица је држала руке пружене напред, јер беше играчица; једну ножицу држала је тако високо подигнуту увис да оловни војник није могао да је запази, него је мислио да и она, слично њему, има само једну ногу. „То би била жена управо за мене!“, помисли војник,  „Али је тако отмена, живи у дворцу, а ја имам само кутијицу, и то заједничку за нас двадесет пет другова; не, то не би било место за њу! Али морам се, ипак, упознати са њом.“  И он се прикри иза бурмутице која је стајала на столу, отуда је могао добро да посматра дивну, малу даму, која је стално, не губећи равнотежу, сатјала на једној нози. Кад паде вече, војници се вратише у кутију, а сви људи у кући пођоше на спавање. Сад играчке почеше да се играју најразличитијих игара: „гостију“, „балова“, војници су звецкали у кутији јер су желели и они да се играју, али нису могли да подигну поклопац. Крцко Орашчић се превртао преко главе, писаљка се играла са таблицом; беше таква граја да се и канаринац пробуди и поче говорити – и то у стиховима. Једино се оловни војник и мала играчица нису мицали са својих места – она је стајала на прстима једне ноге с рукама напред испруженим, а он на једној нози и ни на тренутак не одвајајући очи од ње. На часовнику изби дванаест часова и – трас! Одскочи поклопац бурмутице, али у њој не беше бурмут, него мали, црни ђаволак; била је то бурмутица са опсеном.

„Војниче!“ рече ђаволак „да ли би хтео да мало скренеш поглед?“ Али војник се направи да није чуо. „Сутра ћемо се обрачунати!“, рече ђаволак.

Ујутро, кад су деца устала, ставише оловног војника на прозор, и не зна се да ли је то учинио ђаволак или промаја, тек-прозор се отвори и војник полете стрмоглавце с трећег спрата, просто му зазуја у ушима. Тренутак – и он је стајао на плочнику с ногом увис: глава у шапци и бајонет беху му се зарили између камења плочника. Служавка и дечак су одмах сишли да га траже, али, мада су готово нагазили на њега, не успеше да га запазе. Да је војник викао: „Ево ме!“ свакако би га нашли, но он је сматрао како му не приличи да виче пошто је био у унуформи.

Поче да пада киша, јаче, све јаче, и најзад се претвори у прави пљусак. Када је престала да пада, наиђу два улична дечака. „Гледај!“ рече један, „ту лежи оловни војник! Дај да га провозамо чамцем!“

И они од новина направе чамац, ставише у њега војника и пусте га да плови низ канал, а они трчаху са стране, тапшући рукама. Боже мој, какви су само таласи били у јарку! Струја је била веома  јака, што није чудо, после толиког пљуска. Папирни чамац је поскакивао горе-доле, па се вртео у круг, тако да војнику заигра срце, али он то ничим није показивао, остао је постојан, наставио да гледа право испред себе, и пушку држи на рамену. Одједном, чамац западе под неку дугу греду, и наста мрак као у кутији. „Куда да пловим“, помисли војник, „све је ујдурма оног ђаволка! Ах, само да је сада у чамцу поред мене она госпођица из двора, не би марио да буде чак и већи мрак.“ Уто се појави огромни водени пацов који је живео под гредом. „Имаш ли пасош?“ упита пацов, „одмах ни покажи свој пасош!“ Али, војник је ћутао и само је чвршће стегнуо своју пушку. Чамац појури, а пацов за њим. Ух, како је шкрипао зубима и довикивао сламкама и трескама: „Држите га, држите га! Није платио царину! Није показао свој пасош!“ Али струја је била све јача; на оној страни где се завршавала греда војник је већ видео дневну светлост; истовремено чу такав шум који би и најхрабријег човека  могао заплашити. При крају мостића, вода се из јарка уливала у канал, а то је за војника било опасно баш као што би за нас било када бисмо запловили низ велики водопад. Струја га је носила тако брзо, да се више није могао зауставити. Чамац је јурио напред, а јадни војник се држао укочено, нико није могао рећи да му се видео страх у очима. Чамац се завртео, напунио водом и почне да тоне. Вода се прели војнику преко главе. Тада он помисли на дражесну малу играчицу, коју никад више неће видети,а у ушима му зазвучаше речи:

Напред војниче, у бој,

Не жали шивот свој!

Тада се папир поцепа,  војник упаде у воду, и у том тренутку прогута велика риба. Какав настаде мрак! Још страшнији него под гредом јарка. И како је тесно! Али, војник се држао постојано – лежао је држећи пушку на рамену. Риба се праћакала и правила необичне скокове. Најзад се смирила. Војнику се учини као да га је изненада обасјала муња. Поста потпуно видно, и неко повика: „Оловни војник!“

Ствар је у томе што су рибу упецали, продали на тргу,пренели у кухињу, где је девојка разрезала великим ножем. Са два прста ухватила га је око паса и однела у собу,  где сви пожелеше да виде салвног човека који је путовао светом у рибљем трбуху. Али, војник се нимало није узохолио. Ставише га на сто, и – шта се све не дешава на свету – војник се нађе у истој соби у којиј је био некад,; виде исту децу и исте играчке на столу, прекрасни дворац и дивну, малу играчицу која је још увек стајала на једној нози, док је другу дизала високо увис. Ни она се није променила. Оловни војник је био ганут и умало не проли  оловне сузе, али то не би било пристојно и он се уздржа. Он је само гледао у њу и она у њега; али ништа нису говорили једно другом.

Онда један од дечака зграби војника и без речи га баци право у пећ; мора да га је на то навео онај ђаволак из бурмутице.

Војник је стајао у јарком пламену и било му је неизрециво вруће, само он није знао да ли га то пали обична ватра или изгара од љубавног пожара. Он изгуби своје боје, но да ли се то десило за време лутања или од туге и јада – нико није могао да каже.

Он је гледао у малу госпођицу и она је гледала у њега; он је осећао да се топи, али још увек је гледао храбро, држећи пушку на рамену.

Неко нагло отвори врата, ветар промаје понесе малу играчицу и она се вину као силфида* и долете у пећ, право до војника, блесну у пламену и нестаде. Војник се растопи у безоблични грумен, и када је служавка сутрадан изгртала пепео, нађе га у облику малог оловног срдашца. Од играчице су остале једино розетице, поцрнеле као угаљ. 

силфида–  женски ваздушни дух, вила

Advertisements
Следећи чланак
Поставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: