Јован Јовановић Змај; ПОЗИВ У КОМЕНДИЈУ

II део збирке

Мали Коњаник

Ђиха, ђиха, четир’ ноге,
све четири круте!
Ђиха, ђиха, ми идемо
на далеке путе!

Седло ми је од мараме,
узда од канапа,
а бич ми је од очина
пребијена штапа.

Раго једна, баш си лена,
зар те није срам!
Ал’ кад нећеш ти да скачеш,
ја ћу цупкат сам.

Два зеца

Седела је без бриге
наша мала Мира,
ручала је лепо
из својег тањира.

Близу наше Мирице,
ту се преметало
весело и чило
једно зече мало.

Све док једно за друго
нису ништа знали,
весели су били
ови наши мали.

Ал’ кад спази Мирица
зеку поред себе,
сва се усплахири,
срце јој зазебе.

А кад зека опази
ово страшно дете,
потресе га дрхат
од главе до пете.

Мира би да побегне,
ал’ куда и коме?
И зеца је стего страх
па члови пред њоме.

Ух, големе невоље!
Ух, големе беде!
Избеченим очима
једно друго гледе.

Пера као доктор

„Господине докторе,
звала сам вас амо,
лутка ми је болесна,

гледајте је само.

Пипните јој образе,
пипните јој чело,
мени се бар чини,
ужасно је врело!“

Доктор седи укочен
са озбиљним миром,
пипа било луткино,
па дрма шеширом:

„Инфлуенца велика, 
ал’ умрети неће,
немојте је љубити
да на вас не пређе.

Лек ћу јој прописати,
прашак сваког сата,
уз то нек’ је протрља
ваша баба Ната.

Лимунаду правите
у вел’ким чашама,
ако јој се не пије,
попићу ја с вама.“

Мали брата

Дочепо се мали брата
очевога сата,
а сат је од злата
па има и врата,
– ала је то лепо!

А на уво кад га метне,
тад се чује нека звека,
сат говори: тика-така!
Брата мисли: хоће млека.
– Ала је то мудро!

Залио га слатким млеком
неколико пути,
брата мисли: сат се најо
па сад зато ћути.
– Ал’ се разумемо!

Сад су пуни обадвоје,
и сатић и брата,
обадвоје сада ћуте.
А кад дође тата,
– ал’ ће бити гужве!

Пачија школа

„Јесте л’ чули, кумо,
– верујте, без шале –
отвара се школа
за пачиће мале.“

Тако је и било,
– верујте, без шале –
отвори се школа
за пачиће мале.

Сви пачићи дошли,
на клупама стоје,
стари патак метно
наочаре своје.

Све их је уписо
у каталог, мале,
па их је прозиво, –
верујте, без шале.

Па се онда шето
с озбиљношћу крутом;
учио их учио
и књигом и прутом.

Учио их, учио
од среде до петка,
ал’ се нису одмакли
даље од почетка.

Није било успеха
учитељском труду,
цела мука његова
остаде залуду.

Ништа више не научи
пачурлија та,
него што је и пре знала:
– га, га, га, га, га!

Мали Јова

Мали Јова једио се
што је тако мали,
попео се на столицу
па се, висок, хвали.

Једио се мали Јова
што нема бркова,
нагарио науснице:
„Сад сам чика Јова!“

Мали Јова силом хтеде
да је човек стари,
па метнуо преко носа
неке наочари.

Од кудеље направио
дугу седу браду,
а огрно дедин прслук
да га не познаду.

П’ онда рече: „Поч ми дајте,
ви, који сте мали!“
А другови, кад видеше,
сви га исмејали.

Мали Јова покуњи се
од срама и стида,
а ево ти старог деде,
па му прслук скида:

„Доле, Јово, са столице,
скидај наочари,
утри брке, скини браду,
ти још ниси стари!

Свашта има своје време,
онда лепо личи,
што ј’ од Бога коме дато,
нек се тиме дичи!“

Материна маза

Има дете у селу,
име му је Лаза,
ал’ га зову друкчије:
материна маза.

Кад сва деца устану,
он и онда спава,
кад га зову у школу,
њега боли глава.

Кад устане, не уме
да се сам обуче,
не сме да се умије,
иште воде вруће.

Кад га жуљи ципела,
он ципелу туче,
тад га рука заболи
па онда јауче.

Кад му даду јабуку,
он би хтео шљива,
кад му пруже погачу,
онда би кољива.

Кад се мало огребе,
плаче и запева:
„Јао, јао, помагај,
изиће ми црева!“

Кад је суво, замеси
блата па се каља,
кад га мати покара,
легне па се ваља.

Кад му успу таране,
он би јео риба,
кад се рибе наједе,
тад га боли тиба.

Па зато га не зову
по имену Лаза,
већем јадно, жалосно:
материна маза!

Срда

Ја се често намрштим
и станем за врата,
па се срдим и срдим
по два до три сата.

Питају ме и отац,
и тетка и мама:
„Шта је теби, Евице?“
– Ја не знам ни сама.

А кад чело разведрим
(то ме стане труда),
онда питам саму себе:
„Што си била луда?“

Уф!

Уф, музике гадне,
уф срамоте веље!
Гледај како плачу,
како се кревеље!

Пружите им огледало,
нек виде изреда
да л’ то деци доликује,
како то изгледа.

Нит их когод псује
нит им чини жао.
Зашто онда плачу?
– А ко би их знао!

Нит су гладни, жедни
нит их штогод боли,
такве књезе нико,
баш нико не воли.

Од оваквих лица
сви се живи клоне.
Оваквој се деци
не дају бомбоне.

Лени Рава

„Нисам нешто вољан,“ –
рече лени Рава,
изнесе ћилимац,
па леже да спава.

Кад је уст’о он се
сети шта је снив’о;
снивао је да је 
расадник залив’о.

Мрзи он и у сну
што мрзи на јави,
па зловољан поче
чешат’ се по глави:

„Кад у башти радим,
уморим се јако, – 
морам опет лећи
да с’ одморим малко!“

Како би то стајало

Како би то стајало
кад би човек зрео
наједаред сео
на дрвена хата –
па да се климата?

Како би то стајало
кад би стари дека
напио се млека
па завијен у јастучак –
преспавао ручак?

Како би то стајало
кад би место ђака
спремала се бака
да у школу пође –
међу децу дође?

Како би то стајало?
Погодит’ је врло лако
стајало би исто тако
ко што стоји Кржљавићу Љуби –
цигара у зуби!

Купање

Ала је то дивота,
кад се ко окупа!
– што се не би купали,
вода није скупа.

Морамо се купати,
прљавштину стрести,
– нечистоћа навлачи
рђу и болести.

Зато ј’ мајка спремила
воду, али млаку,
зато је окупала
свога малог Лаку.

А сад вели: „Цицу ми
пуштати не смете,
јер ће мислит’ да је сир,
појешће ми дете!“

Куцову је слободно,
нек се заиграва,
он ће Лаку чувати
кад легне да спава.

А старији, Андрија,
он се већем свуко,
што га већ не купају,
чисто би се туко.

Чекај, чекај, Андрија,
док обришу Лаку,
ти ћеш онда добити
другу воду млаку.

Лака ће с’ у колевци
топити од сласти,
а што буде сневао
неће ником касти.

Зашт’ је војска ућутала

Играла се деца мала
боја и војника,
а у боју има увек
вике и усклика.

Душмана су надјачали,
град су му отели;
победа је њина била,
њом су се занели.

Па ето их, вратише се
још од боја врући,
вратише се под заставом
кући певајући.

Ал’ у собу кад уђоше
са тешкога пута,
наједаред цела војска
ко нема заћута.

Могао би човек чути
како расте трава. –
А зашто су ућутали?
– Мали браца спава!

Чупоглавац из кутије

Отворише кутијицу
Јањица и Ната
коју им је са вашара
синоћ дон’о тата.

Из кутије искочио
чупоглавац мали
па је стао ко да пита:
Но – што сте ме звали?

„Звали смо те – да нам певаш“,
хтеде рећи Јања,
хтеде рећи, ал’ не може
од тешка смејања.

А Ната би радо рекла:
„Ја те нисам звала!“
Ал’ од страха стисла јој се
та усташца мала.

Мали див

Ја сам сада највећи
у свој околини,
сви сте моји дечаци, –
тако ми се чини.

Има људи високих,
ал’ оваквих нема:
и мој отац сад би ми
био до колена!

Поп’о сам се на дрво, –
то је цела тајна,
ал’ та моја висина
неће бити трајна.

Морам сићи, гладан сам,
крај ће бити хвали,
па ћу опет, ко и пре,
бити дечак мали.

Ево наших ласта

Ево иду, као звани,
наши лањски сукућани.
Ево наших ласта мили’,
баш смо вас се зажелили.
Ход’те ход’те, птице вите,
да с’ од пута одморите!

Ход’те, ход’те, гости моји,
ваше старо гнездо стоји!
Порушит’ га нисмо дали,
ми смо вам га сачували.
Не идите другој страни,
ход’те к нама ко и лани!

Под нашим је кровом мирно,
нико није у вас дирно.
Ми певамо и играмо,
ал’ се никад не свађамо.
Живећемо у радости, –
добро дошли, наши гости!

Дете и лептир

Дете

Лептирићу, шаренчићу,
ходи к мени амо!
Ево имам лепу ружу,
омириши само.

Лептир

Ја бих дошо, ал’ се бојим
какве игле клете.
Стиснућеш ме, пробошћеш ме,
п’ онда збогом, свете!

Дете

Нећу, лепко, нећу, лепко,
живота ми мога.
Само хоћу да избројим
кол’ко имаш нога.

Лептир

Е, па то ти могу казат’
и издаље малко:
лептир има шест ножица.
– А сад збогом, ранко!

Како је жабац стекао бркове

Жапчева је жалост стара
и голема,
што на телу свом ниједне
длаке нема.

Ал’ једаред, после таквих
брига многи’,
приближи се један паук
дугоноги.

Сад ће му се испунити
жеља пуста,
те паука одмах зграби
– па у уста!

С обе стране ноге вире
паукове, –
поносито жабац суче
брке нове.

Жаба чита новине

Седи жаба сама
на листу локвања,
од жаркога сунца
штитом се заклања

Да новине чита
то вам слика каже
ал’ не мож’ да нађе
што јој очи траже.

Знате већ о чему
жабе бригу воде:
хоће ли се скоро
одселити роде.

Магарац и фрула

Погледајте нашег малог Ђурицу,
од трске је направио фрулицу.
Свирао је лепо, ситно, шаљиво,
а магарац слушао га пажљиво.

Ђурка мисли магарцу се прохтело
па би и он да посвира весело, –
ту му радост закратити не хтеде,
пружи фрулу, магарац је – поједе!

А по томе закључити ваљда смем
да магарац не ужива ни у чем.
Магарац се не зна лепше провести,
он презире што не може појести.

Аратос такве љубави

Сестра Јеца
и њен братац Неца
добили су зеца.
Сестра Јеца
и њен братац Неца
баш су луда деца!

Већ не знају шта ће с њиме
у вел’кој радости;
вуци тамо, вуци амо, –
пуцају му кости.

Зеца воле, – али како?
да је зецу наопако:
братац за реп вући стаде
да му воде даде;
за уши га вуче сека
да му даде млека.

Тешко зеки кад је пао
у те четир’ шаке! –
па се мора ратосиљат
и љубави таке!

Врабац и мачка

„Где ћеш, врапче, зимовати?“
– пита мачка врапца стара.
„Овде, онде, –
туда, свуда!“
– тако врабац одговара.

„Где ћеш, врапче, данас ручат?“
– пита мачка врапца стара.
„На крај шора,
наврх ора!“
– тако врабац одговара.

„А где ти је конак, врапче?“
– пита мачка врапца стара.
„Шта те брига?
Погоди га!“
– тако врабац одговара.

„Знаш ли, море, зашт’ те питам?“
„Јер си мачка, а ја птица!“
– То је реко
па утеко, –
оста мачка тужна лица.

Ала су то грдне муке…

Ала су то грдне муке,
тако гледат’ у јабуке!

Јабуке су тако близу,
само уста да загризу.
А лепе су, румене су,
а слатке су, медене су,
само руке да су дуже, –
кад би могле да се пруже!
Или да је трска кака
ил’ удица и пецаљка, –
или ветар да насрља
па да коју докотрља.

Ала су то грдне муке,
тако гледат’ у јабуке!

Бродари на везаном чамцу

„Збогом, мајко, ми идемо!“ –
„Ако бог да тако?“ –
„У Азију, у Африку
и још даље малко.

Збогом, мајко, лађа с’ креће!
Ми смо сад бродари.
Што је море тако плитко,
то ништа не мари.

Из Азије донећемо
датула, смокава;
из Африке једног малог
тигра или лава.

Где најлепшег буде цвећа,
узбраћемо стручак,
вратићемо с’ јоште данас –
и то баш на ручак.“

Добри суседи

„Добар вече, суседице!
Ух, ала сам жедан!
Би л’ ми дала мало воде,
само гутљај један?“

„Хоћу, хоћу, – драге воље,
вода није скупа.
Кад си жедан, ево ти је,
ево цела ћупа.“

„Хвала, хвала, суседице!
Е, баш се разблажи’.
Кад вам од нас што затреба,
само мени кажи.“

Наш јунак

Погледајте амо,
децо, са свих страна,
ето, то је наш чувени
јунак од мегдана.
У руци му копље,
коме нема пара
(ништа зато ако је
оклагија стара).
О бедру му сабља,
ни њој нема мане
(случајно је опасао
сад са десне стране).
На глави му клобук,
с њиме парадира
(на слици се не види
да је од папира).
И трумбету има
кад треба да свира
(док не стекне своју чету
сам се егзерцира).
На авану стоји,
на све стране варда, –
ко га пита, одговара:
„Ја сам аван-гарда!“

Мали филозоф

Љуљао се, љуљао
наш весели друже,
наједаред, – ето ти га,
прекину се уже.

Том колачу, верујте,
није се ни надо;
да је било мало више,
и већма би страдо.

Ал’ он зато не плаче,
филозоф је прави,
седећ’ мирно на земљи
чешка се по глави.

Аца гушчар

Још сам нејак, још сам мали,
зато су ми гуске дали
да их чувам, бригу моју,
да остану све на броју.

Ако будем добре среће,
па кад будем момче веће, –
тад ће чуват’ браца Аца
чопор свиња и прасаца.

Нека, нека, Бог ће дати,
још ћу и то дочекати
да протерам кроз долове
саме краве и волове!

Ветар

Ја сам ветар, дижем прах,
зар вас није, децо, страх?!
Сад сам дете ко и ви,
па ћарлијам којегди;
сад сам вихор, момче холо,
играм коло наоколо;
сад вам цичим као гуја,
сад сам ветрић, сад олуја.
Затворите прозор, врата
да вас ветар на замлата!
Ја сам ветар, дижем прах,
зар вас није, децо, страх?!

Позив у комендију

Јављамо ти ја и Мија:
сутра биће комендија.
Нека дође коме прија
каламандарија.

У трумбету ја ћу свират’,
Кастор ће ми секундират.
Малог мопса већем уче
да скакуће кроз обруче.
Стевица ће памук јести
па из уста траке прести.
Анђелија биће дама
у дугачким хаљинама,
па ће играт’ на штулама.

Андрија ће бити деда,
брада ће му бити седа,
па ће да нам приповеда
о зеленом жапцу,
о црвеном врапцу.
Јоја ће се пајац звати,
– он се уме преметати.
Крајцара се плаћа само,
пожури се док имамо
још седишта,
– лутка неће платит’ ништа.

Концерт

На овој је слици
једна вешта рука
нацртала мачке
целог комшилука,
како држе пробу
свог красног маука.
Витлају се чиле
од крова до крова,
раскидају санак
земаљских синова, –
ту ти има разних
и чудних гласова.
Ту ти има скале,
триле свакојаке, –
но, сачувај, Боже,
хармоније таке!
Али цртач мора бити
баш ђаволан прави,
јер ено пред мачке
још и ноте стави.
Тим је хтео на слику
шалу да намота, –
ко, бајаги, мачке не би
умеле без нота!

Патак и жабе

Ако сте докони
прочитајте ово:
патак украј баре
држао је слово.

Слушале га жабе
велике и мале,
слатке су му речи
једва дочекале.

Говорио патак
о врлини мира
и да нико никог
не треба да дира.

Свако има права
да слободно живи,
не сме тлачит’ оне
што му нису криви.

Слога, мир и љубав
благослов је прави,
зато нека нико
никога не гњави.

Слушале су жабе
ово красно слово,
кад патак ућута,
десило се ово:

Један жабац мали
поближе је стао, –
а патак га зграби,
па га прогутао.

Из овог се нешто
и научит’ даде:
хуље лепо зборе,
ал’ нитковски раде.

Advertisements
Поставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: