Звездана бајка о Вјазми, Мира Алечковић

На Дан права детета, током разговора са ученицима о деци којој су угрожена многа права,  а о којима они, сада и овде,  ни не размишљају, Мајка и детепоменут је:  недостатак хране, воде, да деца немају дом, родитеље, да су део ратних дешавања,…

Тада сам се сетила једне песме, давно учене, и реших да је пронађем. И ево је, пред вама, преписана из Читанке за ПА     ( Драгутин Огњановић) 

ЗВЕЗДАНА БАЈКА О ВЈАЗМИ

 Лете по сребрном снегу санке,

борови снежни, снежне и јеле…

То је почетак звездане бајке…

Снег дубок, иду уморне чете…

Ја се то сећам зиме једне,

ја се то сећам туге големе,

спаљено село, пусто слеме

и дете једно са згаришта

у загрљају партизанке.

 

Носи га, споро кроз снег корача

док бела влакна ветар мота,

и заноси се од дечјег плача,

од овог бунтовног малог живота.

Откриће плачем где је колона,

и знаће меци куда идете,

девојко драга из батаљона,

певуши песму, успавај дете.

Умирило се, клонула глава,

Ћутите, пушке, тише, тише,

пустите ову малу да спава,

девојчица је ова сама,

никога нема, никога више.

 

Ћутите, топови у даљини,

у снежној бури, и дивљини

ово сироче мајку сања,

и умукните, митраљези,

нек“  дете ово спокојно спава,

да се на пролеће радује брези,

да на пролеће потрчи травом,

једна девојчица немирна плава,

бежите, црне птичурине,

са неба моје домовине,

не будите ми дете што спава…

 

А како ћемо име му дати?

Ко зна какво је желела мајка,                                                                                           

У огњу куће спаљена мати…

 

Ветар фијуче, снег солујава.

Људе већ једва ноге држе,

– Пренеси даље: Корачај брже.

Пренеси даље: Вјазма је пала…

Вјазма је слободна! – пренеси даље…

Радост се разлила по колони,

сва срца надом заиграла,

Вјазма је слободна, Вјазма је пала.

 

– Нека се Вјазма зове и мала –

партизанка је прошаптала.

 

Нека се Вјазма зове и мала…

Партизанска је колона стала…

Комадант на руке подиже дете:

– Другови, тише, нека спава…

Нешто је лепо рећи хтео,

У том тренутку преко глава,

један је рафал пролетео.

– Па буди срећна, вижљо мала,

Име си добила од наше чете…

 

Партизанка је заплакала

и даље кроз снег понела дете.

 

А снег је вејао, вејао бео,

све нам је стазе био помео,

и ми ишли по беспућу

до првог огња слободног села

тражећи малој Вјазми кућу,

сав дан смо ишли пут једног крова,

сву ноћ смо ишли пут светлости,

и бајци једној звезданој, белој,

били смо тога дана гости.

и славили смо једно славље

пјани без пића, сити без хлеба

због једног малог сићушног бића

што носи име слободног неба.

 

…Било је давно, земљо, опрости

И сећања се далека муте.

Ућутали су митраљези,

бацачи, пушке. Топови ћуте.

Сада још само звони звоно

веселих санки моје равнице,

снегом се вију слободне птице.

 

Ја увек видим кад јесен оде,

кад снег завеје беле стазе,

кад се заледе широке воде,

где иду људи гладни и боси,

иду и иду пут слободе

и свако Вјазму малу носи.

лика је давно преузета са Интернета. Нека ми  аутор опрости што му име не знам.)                                                                                                                                                

Претходни чланак
Следећи чланак
Поставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: