Јунаци ( I )

Узун Мирко

Узун Мирко Апостоловић, Портрет;Урош Кнежевић, уље на платну; Народни музејМирко Апостоловић је рођен негде око 1782. године. Због своје висине добио је надимак Узун ( на турском – висок ). Занат је учио код једног Турчина у Београду. Пошто није хтео да се потурчи и ожени газдином ћерком, прерушен је побегао из града. Придружио се малој али одабраној чети Станоја Главаша која је војевала у свим најтежим биткама Првог устанка. Ратничка слава је Узун Мирка понела у легенду.
Нико није могао да победи овог горостаса у борби један-на-један. Носио је оштар јатаган и кратку пушку из које није умео да промаши. Код освајања Београда Узун Мирко је, заједно са неустрашивим бимбашом Кондом, успео да у борби прса-у-прса савлада чак две групе турских стража ( прву на Сава капији, другу на Варош капији ).
„Приликом освајања Краљева рањен је у главу, код Смедерева у раме, код Београда у десну руку, код Ужица у кук, у бици на Малајници у прса, на Дрини му је сабља пресекла бут, а у Параћину лист леве ноге. …“ Седам тешких рана! ( Оне мање нико није забележио ) … „У бојевима је изгубио десет коња…“
Кнез Милош и књаз Никола су га одликовали највећим српским одличјима. Умро је 1868. године и сахрањен је на београдском гробљу у близини цркве Светог Марка.

ЛИТЕРАТУРА: Милан Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд 1888; Вук Стеф. Караџић, Историјски списи, II, Београд 1969. Слика: Узун Мирко Апостоловић, Портрет; Урош Кнежевић, уље на платну; Народни музеј

Хајдук Вељко

Хајдук Вељко Петровић,портрет, уље на платну,  Урош КнежевићВељко Петровић родио се око 1780. године. Иако је рођен у богатој трговачкој породици, није желео да настави породични посао већ се у младости отиснуо у хајдуке. Придружио се хајдучкој чети под вођством харамбаше Станоја Главаша. Хајдук Вељко је постао страх и трепет за Турке, познат по својим љубавима: пушци, коњу Кушљу и жени Чучук- Стани. Од Карађорђа је добио крсташ-барјак да га као устаник носи са собом у биткама. Када би кретао у бој, Хајдук Вељко је водио са собом и музичаре – свираче. Пре почетка борбе наредио би да се брзо склоне и по повратку да га дочекају са новом песмом у којој су описивали тек стечену победу. Хајдук Вељко је погинуо млад 1813. у 33. години, у бици код Неготина, када је погођен топовским зрном.

Запис Вука Караџића   Слика: Хајдук Вељко Петровић,портрет, уље на платну,  Урош Кнежевић

Станоје Главаш

Станоје_ГлавашСтаноје Стаматовић Главаш био је харамбаша и устанички војвода, један од најчувенијих Срба, од чије су кубуре и јатагана подједнако стрепели и турска и аустријска царевина. Заувек ће остати упамћен по томе што се одрекао титуле вожда Првог српског устанка у корист свог побратима и кума Карађорђа Петровића. Иако је био богат, породичан човек, у хајдуке се одметнуо пре Првог српског устанка и постао један од најпознатијих харамбаша. Био је крупан, космат и грлат, с нарочито великом главом, по чему је добио надимак.

Радомир Ј. Поповић, Одабране биографије (том I—IV) | Матица Српска

Стојан Чупић, Змај од Ноћаја

О рођењу и детињству Стојана Чупића нема много података. Још увек није утврђена година његовог рођења, нити се зна ко су му били родитељи. Одрекао се трговине и богатства и сав се посветио борби српског народа за ослобођење од турског јарма. Захваљујући храбрости, угледу и домишљатости, Чупић је постао незванични старешина мачванских устаника. Стојан је био висок растом, у појасу танак, а плећат, дугих насмејаних образа и великих смеђих бркова. Био је веома речит; говорио је много и лепо. Сиротињи је био велики пријатељ и заштитник. Јахао је увек добре коње, а највише је волео мрког дората Пејзу.
Међу најхрабрије српске устанике Вук Караџић је, сигурно с разлогом, сврставао Хајдук Вељка Петровића и Стојана Чупића. „Чупић је био јуначина, хвалиша, весељак и прзница, човек склопљен од свега што је запаљиво и експлозивно. Усто, лаке руке и за себе и за друге“. Због великог јунаштва и храбрости, са разлогом је носио назив Змај од Ноћаја.

Бранко Шашић, Знаменити шапчани и подринци

Васа Чарапић, Змај од Авале

Vasa ČarapićВаса Чарапић, чувени Змај од Авале, био је српски војсковођа и један од најзначајних људи Првог српског устанка. Рођен је 1770., а занимљиво презиме његова породица је добила тако што је један од његових предака случајно убио пса неког Турчина, па је овај за откуп тражио 500 гроша. Када је скупио паре његов предак је новац, уместо у кеси послао у чарапи, па су прозвани Чарапићима.
Васа је био познат и по великој мржњи према Турцима. Пре сече српских кнезова, са још два Чарапића побегао је на Авалу. Када су му београдски Турци убили брата он је спалио турски хан и одметнуо се у хајдуке. У планини је провео једну тешку зиму и једва је преживео. Прочуо се када је победивши у неком мегдану Турке стекао велико благо и све што је добио поделио је народу. Погинуо је од турског куршума који га је погодио у крста, у часу када је трком кренуо ка Стамбол-капији и викнуо „За мном, браћо!“

Извор: Великани Србије

Стеван Синђелић

Stevan SinđelićСтеван Синђелић је био српски војсковођа у Првом српском устанку. Рођен је 1770. Његов отац је умро врло млад, па су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Пре устанка служио је код чувеног ресавског кнеза Петра Јаковљевића за кога Вук Караџић каже да је „ најмудрија глава Србије“, кога су дахије пред почетак устанка посекле. У боју на Иванковцу, Стеван Синђелић се показао као добар и способан војсковођа, па га је Карађорђе поставио за ресавског војводу. Код Каменице, села надомак Ниша, Срби су имали 6 шанчева. У првом шанцу (на брду Чегар) је био војвода Стеван Синђелић са својих 3.000 Ресаваца. Кад су Османлије сазнале да су се двојица војвода, Хајдук Вељко и Петар Добрњац повукли с војском, и да су услед тога Срби ослабили, кренули су јаком војском на српске положаје на Чегру. Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Османлије су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Османлије су на јуриш ушли у шанац. Борба пушкама, претворила се у борбу кундацима, ножевима, и голим рукама. Османлије су стално добијале појачање, док је Синђелић на крају остао сам. Кад је Стеван Синђелић видео да не може Османлије истерати из шанца и да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив у османске руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој. Том приликом погинуло је 6.000 Османлија и сви преостали Срби. После ове погибије нишки паша наредио је да се све српске главе одсеку и однесу у Ниш. Ћурчије су одрали главе и предали их паши који је наредио да се сазида Ћеле-кула. И дан данас овај споменик палим чегарским браниоцима налази се у Нишу и претворен је у спомен обележје.

Извор: Великани Србије

Advertisements
Претходни чланак
Следећи чланак
Поставите коментар

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s

%d bloggers like this: