Још мало о толеранцији

Окружени људима који се разликују по: националности, вери, култури, обичајима, васпитању, изгледу, степену образовања, људима који не могу да потрче, виде, чују, ухвате, изговоре као ми,…  Родитељи су током година изградили ставове према разликама. У школи се тај пут наставља. 

Ми смо савладали све препреке, али, опет се појаве проблеми. Ситнице, без великог повода, порасту. Заборавимо шта је стрпљење, како саслушати, како рећи а да не увредимо и повредимо друга. Један такав догађај у одељењу који је узео маха, морао је бити санкционисан. 

Подсетили смо се шта је то толеранција тако што су „кажњеници“ имали задатак да заједно седну, договоре се, поделе посао и за одређено време припреме презентацију са темом „ТОЛЕРАНЦИЈА“. Свему је претходио Час одељенског старешине.

Писана припрема

Толеранција, ученичка презентација  

  Толеранција from NatashaBN

Презентација у ПДФ

 

 

Advertisements

Огњенови писмени задаци

Драга личност мог детињства

Сваку ноћ пре спавања сетим се лепих ствари и људи који су ми живот учинили срећнијим.

Никада нећу заборавити мог деда Новицу. Имао је браон очи, седу косу и био изузетно висок. Често сам одлазио код њега а он би ме дочекао са пуно слаткиша и испуњавао моје жеље. Први пут сам са њим отишао на Тису, на пецање. Он ми је помагао да поставим пецаљку и, знам да не звучи баш лепо, али научио ме је да ставим глисту на удицу. Првог момента сам помислио  – Јадна мала глиста-, а већ следећег, када сам уловио рибу, нисам мислио тако, нисам ни мислио о глисти.

Мој деда је разне ствари за мене урадио. Када ми је направио чамац, цео дан ме је возао. Једном смо се договорили да редовно једем сладолед тако да мама и тата не знају, и то у децембру! Иако је деда Новица имао седамдесет осам година, шта год желим, он би ми испунио. И када год бих угледао браон кожну јакну, знао сам да то деда долази и увек бих га из трка загрлио.

Деда ме је тако једном позвао и дао ми пецаљке, удице, блинкере и још много чуда. Рекао ми је: „Ово је за тебе, да ти пецаш, немој ником то да дајеш!“ Деда се тешко разболео. Није могао да дише, да једе. Од мене је тражио крушку. – То је то! – за мог деду крушка коју је само пробао. Празне кутије лекова, покривен болнички кревет, то је све што је тог дана остало од њега.

Увек када вадим бицикл из шупе запнем за пецаљке и сваки пут као да је он ту, поред мене као и ствари које је оставио само мени: ћебе којим се покривам, црвени дечији камион, … Сваки пут кад отворим орман осетим његов мирис јер чувам његову омиљену јакну.

Колико год ми је жао што га више нема, толико сам срећан што сам га познавао, што ми је био род.

 

Proleće

Mnogi vole dugu, hladnu zimu ili toplo, sunčano leto. Retki su oni koji vole sumorne jesenje dane. Rascvetano i raspevano proleće, opet, mnogi vole.

Ne bih govorio istinu kada bih rekao da mi je proleće omiljeno zbog toga kako mi izgleda ulica. Ona je bez drveća, cveća, golišava, u betonu. Proleće volim jer je ono uvod u leto, ali i nekih drugih stvari.

Zaista mnogo vremena provodim u prirodi, na salašu, nedaleko od Tise, u kući moje bake pokraj Belog jezera. Svež vazduh ispunjen zujanjem mušica pun je mirisa rascvalog bagrenja i zove. Blagi vetrić pravi lagane talase po jezeru i tek koja riba iskoči i poremeti moje lenjo gledanje ovog vodenog prizora. Od nekud se pojavi mačka sa svoja dva mačeta i legne ispod drveta višnje. Zatim radoznalo pogleda u krošnju uznemirena glasnim cvrkutom tek doseljenih ptica. Vrbe su obukle svoju zelenu odeću, granama miluju zemlju i vodu, spremne da nahrane divljeg zeca, malog ježa, pa čak i lisicu.

Pošto imamo plastenike, proleće označava sadnju u njima, zbog čega nisam baš najsrećniji. Zato ću uživati u ovom divnom danu i udisati miris cveća, presrećan što je priroda svojim prolećnim dahom probudila sve, pa i mene.

Mi na Pesničkoj štafeti

Cvet

Ja sam, ljudi,  lepo cveće

Složiti se svako hoće,

Još bih lepši cvetak bio

Da me neko nije naljutio

I Ljutić me prozvao.

 

Sam sam jeo, sam sam pio

Od kad sam se rodio,

Ali volim da se mazim

Pa mi  moja majka tepa:

„Cvete mili, Majčina dušice!“

 

Tata kaže da sam snažan i odvažan,

Da mi pogled suncem sjaji –

Suncokret sam ja u travi!

 

Razno cveće ja sam bio,

Od kad sam se rodio,

Sreća mene uvek prati,

Pa se nadam da će tako i ostati –

Da me niko neće ubrati.

Milica Ninković 

Ljubav na prvi pogled

Bilo je to prvog dana u školi

kad prestaje duša da boli.

Zaljubio se dečak u lepoticu

malu pametnu devojčicu.

Posle škole išli su zajedno do kuće

drže se ruke sve dok ona u kuću ne uđe.

U školi svi ih zadirkivali

ali zajedno su i ruke prali.

To je ljubav na prvi pogled

velika kao gledati kroz dvogled.

Ognjen Nadaški  

Brat

Ljubav je moja

ko more duboka

sjajna ko zvezda

na nebu visokom.

 

Toliko volim

te oči sjajne

i ruke male

koje me maze.

 

Okice najlepše

male i sjajne

ukras su lica

iz moje bajke.

 

To lice na svetu

meni najdraže

kratko i jasno

brat se zove.

Dunja Savić 

Ljubav na prvi pogled

Na leto, kad sam bio mali,

ugledah auto na paradi.

 

A na toj paradi –  devojku lepu kao ruža.

Prva ljubav to je,   ali između nas nešto se muva.

 

To je bio dečko –  viši i lepši od mene.

Ja sam bio skrhan kao staklo ali oporavih se lako,

na ulici sretoh Milicu, ljupku kao ljubičicu.

Nemanja Milovanović

Dve čarape

Srele se dve čarape,

na dečijoj nozi.

Bile su male

i uvek su se međusobno zvale.

Odluči jednog dana čarapa leva

desnoj čarapi pesmu da peva.

Pesma je bila lepa kao šećerna repa

koja hoće svoga korena da se dočepa.

Iako su  čarape bile jedna na levoj a druga na desnoj nozi,

opet su živele zajedno u slozi.

Ognjen Šojić 

Ona i Ognjen

Bila jednom jedna mala,

pa se u Ognjena zaljubila.

Nije šala,  to je bila

ljubav prava.

On je pravi dar.

On je car.

Bilo je veliko

kao da je ljubav prava .

Al se brzo  uništila.

Zašto ne zna niko.

Tijana Kovač

Pesma o Caci

Postoji jedna mala maca,

ime joj je Caca.

Od lepote njene svi su mačori,

bili omađijani kao matori.

 

Lepa Caca ulicom šeta,

a za njome ide četa.

Od sve muke silni mačori,

napraviše gužvu u koloni.

 

Lepa Caca repom maše ,

I ne brine za udvarače.

Sad se gladi i umiva,

dok gomilu propitkiva.

Ko će biti Cacin dasa,

da sa  njome nađe spasa?

Elena Božin

Stvari jedne ljubavi

Ima  jedno oko lepo

i duboko kao  more

plavo

ne izbija mi iz glave.

 

Volim te njene kose duge,

što po travi kao po nekoj mekoj spravi

gazi

volim što cveće voli

pa na njega miriše.

 

Hoću da vam kažem,

neću da vas lažem,

tu se neka  ljubav rađa

– to je moja Dunja.

Stefan Vukajlović 

О, не! Добила сам богиње!

Дан први

Устала сам са главобољом и уморна. Болело ме је све. Температура је брзо дошла. Знала сам и пре него што су ми избиле по кожи. Богињееее… О, не! Већ неколико другара у разреду је имало богиње и знала сам да их могу добити и ја. Прво је кренуло са неколико црвених тачкица, као ујед комарца. Како време пролази има их све више, и свуда. Ипак, надала сам се да ће ме заобићи. Нисам те среће. Од овог јутра и ја сам на дугом одсуству из школе. 

Дан други

Све ме сврби. Нервозна сам због тога, а бесна што оно од јуче није сан. Богиње су се рашириле по мом телу. Оне тачкице на стомаку од јуче почеле су да бубре и да се пуне течношћу. Сврби ме глава, страшно. Али најстрашније је што су почеле да се појављују по лицу. Ужас! Нос ми је у  црвеним сврбећим тачкама! Мама каже да се ни случајно не чешем и тапка ме нечим белим. Прија ми то хладно. Знам да не би требало да се чешем и без упозорења. Подсетник ми је ожиљак који је остао на образу другарици из разреда. 

Дан трећи

Освануо је дан још ужаснији од јуче. Ноћ сам провела немирно. Од јутрос су ми и ноге,  и руке,  и сваки део тела препуни богиња. Сврби и изазива нервозу. Не могу ни да седим ни да стојим. Докторка каже да три недеље нећу моћи у школу, најмање. Мени је већ данас досадно без другара и школе, како ћу издржати још двадесет дана? Заразна сам, нико ми не долази у посету. Гледам другове који иду у школу. Да немам богиње била бих са њима. А оне су све ружније. Оне које су прве изашле сада су пуне неке  мутне течности и баш су набубриле. Богиње од јуче сада изгледају као мали пликови.

Прија ми туширање и прање косе. У тим тренуцима ме не сврби. Идем да покушам да спавам. Лаку ноћ!

П.С. Јавићу се када оздравим, нисам баш расположена ових дана. 

 

Шта деци треба?

Фотографије боље од речи и приче дају одговор на питање из наслова

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Деца цветићи

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

U svetu oblika i boja

Млади историчари – Мој крај некада

Самостални истраживачки рад; први час…

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Препознај животињу

Учили смо како се пишу песме

КАКО СЕ ПИШУ ПЕСМЕ

Владимир Стојиљковић

Песме се пишу десном руком, а може и левом,
ко воли,
песме се пишу на папиру, а може и на
креченом зиду,
песме се пишу кад срце боли, а може и кад не
боли,
песме се пишу у Нишу, Бачком Петровом Селу,
а може и у Шиду.

Песме се пишу с пролећа, а може и усред зиме,
песме се пишу исцела, а може и у два дела,
песме се пишу с римом, а може и без риме,
песме се пишу на празан стомак, а може и после јела.

Ово су речи других. Наше су песме само наше док их ви не прочитате!

Ученици III1 

ОКО; Дуња Савић 

Око може битиimages

црно и плаво.

Око нам служи

да гледамо право,

да видимо лево,

да видимо десно,

да видимо с ким смо

и да знамо где смо.

ЗИМА; Давид Сабо

Зима, зима, баш је фина

када пуно снега има.

Истрчим на улицу

да направим грудвицу,

или Снешка

који се смешка.

ОЧИ; Огњен Надашки

boy-blue-eyes-clipart-1

Очи су моје плавог неба,

срећа је све што мени треба.

Моја мама зелене очи има,

увек се огледам у њима.

Срећан сам док ме мој бата гледа.

У том погледу има много слатког меда.

Једна девојчица драга,

весела и мила,

лепе, браон очи има.

Кристално јасне

очи су наше

огледало

 душе.

Око је моје боје плавог неба,

срећа је моја

када баш

у тебе гледа.

светло – тамно, облик, боја, композиција

Цртање угљем ( 1.час) и белом кредом (2.час)

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.