Маслачак, Григор Витез

1.април -Хеј маслачку уз пољски пут,
А гдје ти је дукат жут?

*Правио сам трампу:
Дао га за лампу.

-А коме ћеш сјати,
Може ли се знати?

*Дјеци, кад ме пушу,
Обасјат’ ћу душу.

моји маслачци

моји маслачци

DSCN1454

Advertisements

Шрафић, Сергеј В. Михалков

tumblr_n26bt4c5MW1rmmhuqo1_500

Стао точак  да се прси, хвали:

„Каква сам ја сила!

Колико сте сви ви мали!

Кад се ја обрћем –

И све се обрће …

Радим ја за све.

         Зар не?“

Али, ко за пакост, у машини негде

        Сломио се шрафић мали,

Ход нашега точка напола је спао

Окренуо назад, па ће напред – алнешто му фали,

        Те на крају и сасвим је стао …

 

У басни овој поука је проста:

Од шрафића малога зависимо доста!

Сергеј В. Михалков

(превео Тодор Маневић)

some-rich-people-are-building-a-giant-clock-inside-a-mountain-1413283016625-crop_desktop

СВЕТИ САВА И ОТАЦ И МАТИ СА МАЛИМ ДЕТЕТОМ

Донели отац и мати мало новорођено дете у цркву Светом Сави, и замолили га да дете благослови и да му да срећу. „Ја ћу га благословити као што је Исус децу благословио, али му срећу не могу дати. То можете само ви, родитељи његови, ако га зарана научите: да ради, да штеди, да не лаже, да не краде, да слуша, да је побожно, да поштује старије, да је у свачему умерено; а нарочито ако га будете упутили да добро чува своје здравље.“

Родитељи су учинили што им је светац казао, па је од њиховох малог детета постао добар, радан, поштен и побожан човек. То се после чуло надалеко, па је са свију страна долазио силан свет и доводио малу децу Светом Сави да их благослови и да им да срећу. А Свети Сава свима је одговарао као и онима првима. 

Народна прича

СВЕТИ САВА, ОТАЦ И СИН

А када је Светитељ тако путовао по народу, учећи га и крепећи, а онo изађе пред њега отац и син. Отац се жаљаше на сина како га не слуша и не поштује. А син се жаљаше на оца како не прима његове савете и неће да му уступи домаћинство.
Слушао Свети Сава и оца и сина, па ће на крају рећи сину:
– Прекрсти се!
А он се прекрсти: У име Оца и Сина…
– Кога си прво поменуо?
– Оца.
– Где си прво метнуо прсте?
– На чело.
– А шта је на челу или под челом?
– Памет.
– А после оца кога си поменуо?
– Сина.
– Где си метнуо прсте када си поменуо сина?
– На трбух.
– Има ли ту памети?
– Нема.
– Па код кога је онда већа памет: код оца или код сина?
– Код оца.
– Ето видиш несрећни сине – рече најзад Свети Сава – сам си казао да је отац већи од сина, јер је он први, а син други, он је старији, а син млађи. И онда оца свог треба да поштујеш, да цениш и да слушаш док је жив, ако мислиш да и тебе твоји млађи поштују и цене. А знаш ли ону четврту заповест божију?
– Знам.
– Кажи је!
И он је каза…
– Ето тако, оца и мајку треба поштовати ако хоћете да будете срећни и дуговечни – рече најзад Свети Сава непослушном сину, па оде…

Народна прича

ЧУДЕСНИ СВИТАЦ, Добрица Ерић

Када у тихе летње вечери

запали поља свитаца рој,

знај да међу њима трепери

и један који је само твој.

Трећи… сто трећи… хиљаду трећи

број тако све док пшеница зри,

твој свитац мора бити највећи

и најсјајнији, као и ти.

Иако те он верно прати

кроз тамно поље и густи гај,

ти никад нећеш препознати

његов мирис и његов сјај.

Можда ти баш сад прође крај лица

мислећи да је сунцокрет жут,

да ти није тог тајног свица

ти никад не би пронашô пут.

Он само за те сјаји у ноћи

и само због тебе постоји, знај,

али ти никад нећеш моћи

да пружиш прст и кажеш – тај!

Трећи… сто трећи… хиљаду трећи

број тако све док пшеница зри,

Твој свитац мора бити највећи

И најнежнији, као и ти.

Ма где будеш свијао гнезда

ма где те однео птичији лет,

у мноштву других, ливадских звезда

светлеће и он кô златни цвет.

Кад год те њихов сјај заголица,

видећеш мајку и родни крај.

Свако срце има свог свица

своју ливаду, реку и гај!

debradriza.tumblr.com

debradriza.tumblr.com

 

 

 

 

 

 

 

Из лектире за други разред, Добрица Ерић; Вилина долина ( НОЛИТ, Београд 1991)

Песме; Добрица Ерић

СВИЋУ ОПЕТ РУМЕНА СВАНУЋА

Свићу опет румена сванућа

школа ми је најмилија кућа!

Прође лето, дође јесен ран

а школа ми је на почетку дана.

Била бела, плава или жута

школа ми је на почетку пута.

Дува ветар, шуморе тополе

шта би човек да му није школе?

Мрак би био и ноћу и дању

живео би ко мајмун у грању.

Кукуриче петао са плота

школа ти је свитање живота!

ЗАВИЧАЈУ

Цвете, лепши

од руже и булке

Цветале ти

трпезе и љуљке!

Песма ти се

до неба орила

Свака чесма

љубав жуборила!

Игле везле

а вретена прела

Комбајн жео

воденица млела!

Хлебови ти нарасли

ко брда

Река млека

поплавила крда!

Песници ти

цветне венце вили

А војници

воће калемили!

МОЈА МАЈКА

Ту је и моја мајка

Радмила, бивша вила,

Мотри ме из прикрајка

и склапа уморна крила.

Тиха, тужна и стара,

ређа рубље по плоту

И с цвећем разговара

о кући, о животу…

МОЈА КЋИ

Маслачак би

пред њом клек’о!

Кад се она

пољем шета.

Ја све стрепим

да је неко

Не убере

место цвета!

МОЈ БРАТ

Изучио многе школе

и зашао за тополе.

Прешао је преко реке

у одсјаје у одјеке.

Распустио своје ђаке

и зашао за облаке.

Досањао беле снове

и зашао за брегове.

Како ли му свиће зора

у кућици без прозора?

ЦИЦА ИЗ ГРИВЦА

Цица из Гривца

срете на балу

младога принца.

И заљуби се

Цица у принца.

И заљуби се

принц у Цицу.

И онда њена

мајка – царица

донесе прекрасну

венчаницу…

И рече Цици

с росом у оку:

– Устани, кћери,

да пустиш стоку!

ГРУЖАНИ МНОГО ВОЛЕ

Гружани много воле

да граде лепе школе.

Скоро свако сеоце

на брегу и у долу

Има сребрно звонце

и позлаћену школу.

Прозори школски сјаје

и красе Гружу целу.

Највећа и најлепша је

школа у моме селу!

ПЛАВИ САЊАР

Дозволите да вам представим

сањара са сновима плавим.

Песник се никад сасвим не буди.

Он увек нешто преде и плете.

Песник је споља ко сви људи,

а изнутра право правцато дете.

И то дете које се чуди

много чему што раде људи.

Песник гледа у свет кроз перце

пауна и кроз фрулу од зове.

Њему је кап росе-језерце

по коме најлепше лађице плове.

Рој свитаца и букет цвећа-

то је права земаљска срећа!

Песник је срећан и када пати

и опет-тужан у башти среће.

Песнику свака песма поврати

по једно детињство, као пролеће.

Када славуј сине јутру у глави

прво се брату песнику јави.

Покаже му путић до дворца

где звецка безброј златних пехара,

па наговори свог развигорца

да га завеје снегом бехара.

Песник се напија сунчевог вина

уз свирку ливадских виоина.

Па онда лута кроз поља ражи

као да се у булке заљубио

и све тако као да тражи

нешто што није изгубио…

Сваке вечери и сваке зоре

он тражи риме и метафоре.

Кад их не нађе, песник је тужан

и цео свет му постаје ружан.

А када нађе-светлост обасја

брежуљке пуне грожђа и класја.

После сиђе у неку бајну

дољу да песми открије тајну.

Јер песник воли, то нисам реко:

једну принцезу, кћер дивне баште,

која борави негде далеко-

у пределима његове маште…

У ЖИВОТУ ШТО МИ ПОЧЕ БАЈКОМ

У животу што ми поче бајком

прво сам се руковао с мајком.

Затим сам се пред нашим вајатом

руковао са рођеним братом.

Потом сам се руковао с оцем

и с руменим сунцем над сеоцем.

После сам се, у оделу фином

и у сјају свог руменог лица,

Руковао са стрицем и стрином

и с братом и сестрама од стрица.

Онда сам се код Рацове баре

руковао, уз жабље фанфаре,

С једним Томом, с којим сам прелист’о

најмилију књижицу – детињство.

Тек кад сам се, пред свим лептирима

и пред првом чобанском торбицом

Накрцаном разним немирима –

руковао с једном Зорицом

(Чије око још кроза ме зрачи

к’о сунашце кроз зелено грање),

Схватио сам шта тај стисак значи

и почео право руковање…

Које, ево, све до данас траје

уз узвике и уз уздисаје!

Из лектире за други разред, Добрица Ерић; Вилина долина ( НОЛИТ, Београд 1991)

Вилина долина; Добрица Ерић

ПОЉСКИ ПОТОЧИЋ

То је кончић воде

што жубори немо,

Мали му је извор

а ушће големо.

Попиће га попци

и жеднице траве,

Разнеће му мрави

каменчиће плаве.

Тај млаз који хода

из чисте побуде

Могао би, можда,

пример да нам буде.

Кртице га рију,

змија му пут сече,

Сви редом га пију

ал’ он ипак – тече.

ВИЛИНА ДОЛИНА

Усред гаја: ливадица,

по њој сија бисер зрео,

Над њом лебди измаглица

прозрачна к’о вилин вео.

Под јасиком трепетљиком

тек рођена Гружа каска

Жуборећи водом питком

од изласка до заласка.

Ту долази једна бака

с кравом мирном к’о овчица,

Пије воде са брзака

и постане – девојчица.

По цео дан бере цвеће

у шарену котарицу,

А увече кући креће

претворена у старицу.

БЕЛА РАДА

Мало сунце

с венчићем на глави

Прогрејало

у зеленој трави

Због њега се

небо лепше плави.

БОСИОК

Мирише му лишће

на росне путиће

Мирише му цвет

на лептиров лет

Мирише му душа

на празничка јутра

Сунчана и чиста

у цркви детињства.

ВИСИБАБА

Бело звонце

пева у трави

Око њега

играју мрави

Радост се шири

по дубрави.

МАСЛАЧАК

Жуте очи

крупне и веселе

Гледале ме

па су зажмуреле

Остадоше

трепавице беле

Које плави

поветарац крадом

Развејава

зеленом ливадом.

ЗЕВАК

Нити прича

нити пева

нити плаче

Само зева.

Да л’ је жедан

гладан, болан

Што не пусти

сузу сјајну

Да л’ би хтео

(а не може)

да нам каже

неку тајну?

СМИЉЕ

Брижне мајке

често свуда мећу

Жуто цвеће

што доноси срећу:

Брош од смиља

на крагни капута

Стручак смиља

уплетен у кике

Ланчић смиља

од куће до пута

Венчић смиља

око драге слике.

Сваке ноћи

у дугом ћутању

Тебе твоја

мајка благосиља

И кити ти

сутрашњу путању

Дукатима

смиља и босиља.

СПОМЕНАК

Кад год видим

цвет споменка,

моје срце тише куца.

На лице ми

падне сенка

или благи

зрачак сунца.

По споменку

шапнем твоје име:

Спомени ме,

не заборави ме!

 МАК У ЖИТУ

У коси жита

рујни мак цвет’о.

Сунце му љуби прашник пун жара.

Свуд око њега трепери лето

К’о жарки лептир

са безброј шара.

Човек и дечак

Што за њим каса

застадоше у златном руну:

дечак баци стрелицу класа,

а човек погледа

румену круну.

Небо блиста

к’о плаво око

у коме сребрне птице трепере

— Тата — кликну дечачић звонко.

— Гле, што је леп цвет!

Да га уберем?

— Не… рече човек

и изви врат,

као да прати ластин лет:

— Кад је мој отац пош’о у рат,

беше му на блузи

баш такав цвет.

Дечак виде

две крупне сузе

и не хте више ништа да пита.

Само га нежно за руку узе

и пође с њим кроз

језерце жита.

У златној коси

рујни мак цвета.

У круници му руча пчела.

Бруји шарена кошница лета

С богатим саћем

поља и села.

ЗИМСКЕ ТРЕШЊЕ

Пред кућом дрхти трешња белица

у кући спава мала Јелица.

Тутњи пећ, жута к’о зрела диња

у некој башти крај бистрог јаза.

У прозорчића с ружама иња

кљуцају гладни детлићи мраза.

У сну, на длан мале Јелице

падају зреле трешње белице…

ТОЛЕ

Јуче се враћах

кући из дола

стазом кроз неко

цветно воћњаче

и видех малог

пастира Тола

под шљивом: држи

јагње и плаче.

Ја викнух: – Толе,

што плачеш, је ли ?

Он пусти јагње,

забруја бренце:

– Био сам малко

заспао, вели,

па усних: вук ми

украо јагњенце …

ЋИЛИМ – ПОЉЕ КАЛИПОЉЕ

Сад пазите: видећете

најлепше поље на свету!

Или, боље: ћилим – поље.

Ту ја живим, ту се дивим

маслачку и сунцокрету.

То је моје Калипоље!

Риче крава, зриче трава.

Ред ливада, ред пшенице.

У средини шушка крушка.

Доле: војска буба, мрава.

Горе – ласта и сенице.

То је моје Калипоље!

Ливада; newflowerwallpaper.com

Ливада; newflowerwallpaper.com

Из лектире за други разред, Добрица Ерић; Вилина долина ( НОЛИТ, Београд 1991)

Десанка Максимовић, Дечје песме

СТРАХ

 Цију-ци,

у рупу, мишићи,

скријте репиће

у пеленгире,

да вам не вире,

иза пећи су

мачкови зли.

 

Ако се коме

кија и зева,

скичи и пева,

и шала каква

изводи пуста,

нека шаку

стави на уста

и не чује се

да је жив.

Цију-ци!

 

ХВАЛИСАВИ ЗЕЧЕВИ

 

Хвалили се зечићи

у зеленој травици.

 

Један рекô:

– Тако ми

не отпала рука,

не бојим се вука.

 

Други рекô:

– Мајка

да ме жива

не гледа,

не бојим се медведа.

 

Трећи рекô:

– Тако ми

купусова струка,

не бојим се лисице,

копца ни баука.

 

Утом нешто шушнуло

негде испод грана,

разбегли се зечеви

на стотину страна.

 

ДЕВОЈЧИЦА И ЈАГОДЕ

 

Устаните, јагодице,

окрените сунцу лице,

да будете румене,

да личите на мене.

 

Јабуке се сунчале

па румене постале,

сунчале се крушчице

и дренове бобице.

 

Устаните, боровнице,

боровнице, циганчице,

па се сунцу обрните,

да све добро поцрните.

 

На сунцу су стајале

па су црне постале

и зелене трњине

и суседе купине.         

 

ЧУПАВКО

 

Неће да се шиша

наш другарчић Миша,

па се наглас дере.

 

То зачули врапци,

међу собом зборе:

– Врапчије нам вере,

не хтедне ли Миша

збиља да се шиша,

порашће му коса

дуга као река

оштра као трава;

направиће у њој

своје гнездо оса,

помилиће њоме

чете жутих мрава.

Нико неће смети

да му се приближи;

птице неће хтети

да му на праг слете,

да кљуцају мрава;

и маца ће прва

свом мачету рећи

да му чисто, мало,

не прилази, да се

не би ошугало.

 

КИША НА ЛИВАДИ

 

Умијте, умијте добро очи,

говори ливада деци-цвећу,

док киша овако из неба точи

и пере кровове, круне дрвећу.

 

Умијте, умијте добро лице

док пљусак овако из неба лије,

умијте румене трепавице,

да буду јоште руменије.

 

Умијте се, перунике,

док киша плаха још не суста;

ивањска траво, расплећи кике,

коса је у тебе дуга и густа.

 

Има данас кишице младе,

да се окупа сто ливада,

расплећите се, беле раде,

докле овако снажно пада.

 

Перите рупце шарене, жуте,

говори ливада кћерима редом.

Перите беле рукаве, скуте,

по целом пољу, недогледом.

 

Има данас на небу воде,

да се окупа сто пашњака.

Умивајте се! Да, живе згоде:

киша је тако бујна и млака!

   БАКЕ

Неко воли да има

лутке и пајаце,

добоше и трубе;

неко воли живе

кучиће и маце,

коке и голубе.

 

А ја бих вам волела

од свега највише

да имам три баке.

 

Прва би ми причала

приче свакојаке

и напамет песме

учила ме лаке.

Друга би ме бранила

кад ме мама кара

и читала уместо

мене из буквара.

 

И ваздан би са мном

играла се трећа

игара што их се

из детињства сећа.       

МАЦА ЧИСТУНИЦА

 

Чисти маца репом

свој крај пећи дом,

па љутито преде:

– Што ти деца умеју

да начине лом!

 

Ту је гума бáтина,

љуске од ораха,

и комадић шећера,

и лулица татина,

и три зрна граха.

Ту је стари ауто,

и стаклени пиљак,

ту луткина ножица,

глава од пајаца,

и још врбов шиљак.

 

Чега ти ту нема

да саклони Бог,

права ствари киша:

јоште мало па ћу

живог живцатог

ишчистити миша.

КОЛО

 

Ходите овамо

коло да играмо,

ко је игри склон.

 

До петлића кока,

до жирафе слон,

до кучића маца,

лав до риса стани,

а до јагањаца

њихови чобани.

 

Ходите овамо

коло да играмо.

 

Лије до зечева,

а до муње гром,

до облака шева,

до дремљивца тром,

јунак до јунака,

до дечице бака.

Дечје песме, Десанка Максимовић

Desanka_Maksimovic_(1898-1993)

Десанка Максимовић; http://riznicasrpska.net/knjizevnost

ДЕЧЈЕ ПЕСМЕ

Ове дечје песме,

нека деца знају,

чула сам од чесме

у родноме крају;

од ливадских трава

пред ноћ кад шуморе.

од бића што цвркућу,

ћуте, зује, зборе;

од земљака мрава

кад с милион унука,

ситне деце жуте,

крене се на путе;

и од мачка стара,

унучиће своје

када иза пећи

тихо разговара;

од старица жаба

у сутон кад жабице

на спавање зову;

од деда и баба;

од рода на крову;

од сунчаног зрака;

баука и мрака;

и од подераних,

старих играчака.

КЊИГЕ РАЗБИБРИГЕ

Продала је бака

далеко у граду

пет кила крушака.

Па се мисли стара

што би деци купила

за то мало пара.

Да ли играчака?

Играчке се ломе,

зажалила бака.

А шећерног леда?

Што ће деци шећер

кад имају меда.

Да ли опанака?

Омало је новаца,

помислила бака.

– Купићу им књига

одлучила стара,

за то мало пара.

Може крај прашчића

књигу своју читати

мој чобанин Мића.

Може моја Мара,

кад послове среди,

да се разговара.

Недељом и баки

моћи ће из књиге

прочитати унуци

разне разбибриге.

ШАРЕНА ТОРБА

Иде ђачић у школу,

о рамену торбу

сваки час загледа:

ту је боја зелена

као млада пшеница

да бујају дечица

уз њу никла црвена,

да детету школа

сва на радост буде;

па модра кô шљива,

да се шари чуде;

па кô дуња жута,

да се ђачић звезда

и сунашца сети

колико год у њу

погледао пута.

У ГОСТИМА

Позвао је мај

све бубе на чај,

од осе до пчеле,

да се провеселе,

тихе бубамаре,

лептире, бумбаре,

и ливадске попце,

и рударе ровце.

 

Спремио је мај

судове за чај,

изнео у поље

разнобојне шоље,

позлаћене купе,

чутурице скупе,

и румене зделе,

и крчаге беле.

 

Сипао је мај

сваком мед у чај

у црвене лале,

у звончиће мале,

у хајдучку траву,

перунику плаву,

у жуте љутиће,

да заслади пиће.

 

Попио је свак,

и лептирић лак,

чаја пола литре,

засвирале цитре,

зачула се труба

свирачица буба,

из оближњег жбуна

запевала жуна.

БЛИЖИ СЕ, БЛИЖИ ЛЕТО

Ближи се, ближи лето;

у души већ га слутим.

Помаља златну косу

у зрелим њивама жутим.

Зрикавци су ми рекли

које у путу сретох:

„Ближи се, ближи лето.“

 

Ближи се, ближи лето.

Помаља усне рујне

у булкама црвеним.

Миришу ливаде бујне,

и поља и шумарци

која у путу сретох:

„Ближи се, ближи лето.“

 

Ближи се, ближи лето.

Као сјајна царска круна

златна му светлуца коса

румених свитаца пуна.

Сви су ми они рекли

кад; их у путу сретох:

„Ближи се, ближи лето.“

ВОЖЊА

Возимо се. Покрај пута

разасута

села леже.

Ко потоци после буре

коњи јуре,

лете, беже.

 

Врх потока и шипрага

топла, блага

вечер пада.

Возимо се. Сања цвеће:

мирис слеће

са ливада.

 

Гле, сеоске куће беле,

као стреле

тек пролете.

Поред пута стабла вита,

шибље, жита,

лете, лете.

 

Гле, почињу и светлаци,

лете зраци,

да се пале,

и из магле трепте сиве

као живе

звезде мале.

 

По бескрајно нежном, меком,

и далеком

небу плаву

насмејани месец блуди

што на људи

личи главу.

 

Возимо се. Покрај пута

разасута

села леже.

Ко потоци после буре

коњи јуре,

лете, беже.

Јежева кућица

СЛАВНИ ЛОВАЦ

slavni lovacПо шуми, широм, без стазе, пута

Јежурка Јежић поваздан лута.

Ловом се бави често га виде,

с триста копаља на јуриш иде.

И вук и медо, па чак и – овца,

познају јежа, славнога ловца.

Јастреб га штује, вук му се склања,

змија га шарка по сву ноћ сања.

Пред њим дан хода, шири се страва,

његовим трагом путује слава.

 

ЛИЈИНО ПИСМО

Једнога дана, видјели нисмо,

Јежић је, кажу, добио писмо.

Медено писмо, причао меца,

стигло у торби поштара зеца.

Адреса кратка, слова к’о јаја:

lijino pismo„За друга Јежа

На крају гаја“.

У писму пише:

„Јежурка, брате, сањам те често и

мислим на те.

Ево ти пишем из камењара гускиним пером.

Дивно ли шара!

Дођи на ручак у моју логу, пожури само,

не жали ногу.

Са пуним лонцем и масним брком

чекат ћу на те, пожури трком.

Њежно те грли медена лица

и поздрав шаље лисица Мица“

Јеж се весели: – На гозбу, вели,

ту шале нема, хајд да се спрема.

Јежурка Јежић лукаво шкиљи,

прегледа бодље и сваку шиљи.

– Ако би успут дошло до боја,

нек буде спремна обрана моја.

 

КОД ЛИЈИНЕ КУЋЕ

kod lijine kućeСунчани круг се у зенит диг’о

кад је Јежурка до лије стиг’о.

Пред кућом- логом, каменог зида,

Јежурка Јежић свој шешир скида,

клања се, смјешка, кавалир прави,

бираном фразом лисицу здрави:

– Добар дан, лијо, врлино чиста,

клањам се теби, са бодља триста.

Нек перје пијетла краси твој дом,

кокош нек сједи у лонцу твом!

Гускино крило лепеза твоја,

а јастук меки паткица која.

Живјела вјечно у миру, срећи,

никада лавеж не чула псећи.

И још ти ово на крају велим:

ја сам за ручак трбухом цијелим!

Отпоче ручак чаробан, бајни.

И јеж и лија од масти сјајни.

Јело за јелом само се ниже,

Јежурка често здравицу диже:

у здравље лије и њене куће,

за погибију ловчева Жуће.

Ниже се ручак четверосатни,

затегну трбух к’о бубањ ратни.

 

НОЋ

noćЕво и ноћи, над шумом цијелом

надви се сутон са модрим велом

Промакне само лептири који

и вјетар ноћник листове броји.

Утихну шума, нестаде граје,

мачака дивљих очи се сјаје.

Скитница свитац свјетиљку пали,

чаробним сјајем путању жали.

А сова хукну свој ратни зов:

– Држ’те се, птице, почиње лов!

 

РАСТАНАК

rastanakЈежић се диже, њушкицу брише.

-Ја морам кући, доста је више.

Добро је било, на страну шала,

лисице драга, е, баш ти хвала.

-Моја је кућа чврста к’о град,

преноћи у њој – Куда ћеш сад?

Тако га лија на конак слади

а јеж се брани, шта да се ради:

-Захваљујем се позиву твом,

ал’ ми је дражи мој скромни дом!

-Остани куме, лија све гуче,

моли га, зове, за руку вуче.

Ал’ јеж тврдоглав, оста при свом

– Дражи је мени мој скромни дом!

Шуште и шумом јеж мјери пут,

кроз грање мјесец свијетли му пут.

Иде јеж, гунђа, док звијезде сјају:

– Кућицо моја, најљепши рају!

 

ПОТЈЕРА

potjeraОстаде лија, мисли се: – Врага,

што му је кућа толико драга?

Кад јежи тако жуди за њом,

бит’ ће то, богме, богати дом.

Још има можда од перја под,

печене шеве красе му свод.

Та кућа, вјерујем обиљем сја.

Поћи ћу, крадом да видим ја.

 

ВУК

vukПожури лија, нечујна сјена,

паперје меко нога је њена.

Док јури тако уз гробни мук,

пред њом на стази, створи се вук.

-Гррр, куда журиш, кажи-дер ловцу;

можда си негдје пронашла овцу?

– Идем да дознам – лија све дува –

зашто јеж кућу толико чува.

-Ех, кућа, трице! – вели вук зао.

-Та ја бих своју за јагње дао!

Поћи ћу с тобом јер волим шалу,

хоћу да видим јежа – будалу!

 

МЕДО

medoДок јуре даље брзо к’о стријела,

срете их медо, пријатељ пчела.

– Сумњива журба – медо их гледа –

можда сте нашли језеро меда?

– Не, него машту голица моју,

зашто јеж воли кућицу своју.

-Кућица, глупост! Моје ми њушке,

своју бих дао за гњиле крушке.

За сати меда дат’ ћу је сваком!

говори медо на јело лаком.

-Поћи ћу с вама, јер волим шалу,

хоћу да видим јежа – будалу!

 

ДИВЉА СВИЊА

divlja svinjaСве троје јуре к’о дивља ријека,

одједном- ево- каљуга нека.

Дивља се свиња у њојзи бања,

поспано шкиљи и – јело сања.

– Хр-њи, јунаци, сумњива трка,

негдје се, ваљда боговски крка?!

– Поскочи свиња, уз много граје,

а вук јој на то одговор даје:

-Тражимо разлог, блатњава звијездо,

зашто јеж воли рођено гнијездо!

-Рођено гнијездо! Тако ми сала,

за пола ручка ја бих га дала!

Поћи ћу с вама јер волим шалу,

хоћу да видим јежа- будалу!

 

ПРЕД ЈЕЖЕВОМ КУЋИЦОМ

Сви јуре сложно ка циљу свом,

куда год прођу – прасак и лом!

pred ježevom kućicom 1Пристигли јежа, гледе: он стаде

крај неке старе букове кладе.

Под кладом рупа, тамна и глуха,

простирка у њој од лишћа суха.

Ту Јежић уђе, плива у срећи,

шушти и пипа гдје ли ће лећи.

Намјести кревет, од педља дужи,

зијевну, па леже и ноге пружи.

pred ježevom kućicom 2Сав блажен, сретан, ниже без броја:

– Кућицо драга, слободо моја!

Палато дивна, дрвеног свода,

колијевко мека, лиснатог пода,

увијек ћу вјеран остати теби,

низашто ја те мијењао не би’!

У теби живим без бриге, страха

и бранит ћу те до задњега даха!

 

ТРИ ГАЛАМЏИЈЕ

tri galamdžijeМедвјед и свиња и с њима вуја

грмнуше громко права олуја:

– Будало јежу, бодљиви соју,

зар тако цијениш страћару своју?!

Колиба твоја права је баба,

кров ти је труо, простирка слаба.

Штенара то је, тијесна и глуха,

сигурно у њој имаш и буха!

Кућицу такву, хвалишо мали,

за ручак добар сваком би дали!

Рекоше тако, њих троје, љути,

док мудра лија по страни шути.

 

ЈЕЖЕВ ОДГОВОР

ježev odgovorДиже се Јежић , очи му сјаје,

гостима чудним одговор даје:

– Ма какав био мој родни праг,

он ми је ипак мио и драг.

Прост је и скроман, али је мој,

ту сам слободан и газда свој.

Вриједан сам, радим бавим се ловом

и мирно живим под својим кровом.

То само хуље, носи их враг,

за ручак дају свој родни праг!

Због тога само, луде вас троје

честите куће немате своје.

Живите, чујем, од скитње, пљачке

и свршит ћете – наопачке!

То слуша лија, па суди здраво:

-Сад видим и ја, јеж има право!

То ре е, клисну једном ћувику,

а оно троје дигоше вику:

– Јеж нема право, на страну шала:

а и ти, лијо, баш си – будала!

 

КРАЈ

Шта даље бјеше, какав је крај?

Прича учи то, потанко, знај.

Крвника вука, јадна му мајка

умлати брзо сељачка хајка.

Трапавог меду, ох, куку, леле,

до саме смрти изболе пчеле

И дивља свиња паде к’о крушка,

смаче је зимус ловачка пушка.

По шуми данас, без стазе, пута

Јежурка Јежић лови и лута.

Вјештак и мајстор у послу свом,

ради и чува рођени дом.

„Јежева кућица“ је први пут објављена 1949. године 

Сличице преузете са: http://www.inet.hr/~zlpavlic/JK/