Наджњева се момак и дјевојка

Наджњева се момак и дјевојка:
момак нажње двадес’т и три снопа,
а девојка двадесет и четири.
Кад увече о вечери било,
момак пије двадес’т и три чаше,
а девојка двадесет и четири.
Кад ујутру бео дан освану,
момак лежи, ни главе не диже,
а дјевојка ситан везак везе!

Фото: narodni.net

Мајка Јову у ружи родила

Мајка Јову у ружи родила,
ружица га на лист дочекала,
бела вила у свилу повила,
а пчелица медом задојила,
ластавица крилом покривала:
нек је румен ко ружа румена,
нек је бијел ко бијела вила,
нек је радин ко пчела малена,
нек је хитар као ластавица.

                                                                           Фото: miuruonline.blogspot.com

Женидба врапца Подунавца  

Кад се жени врабац Подунавац,
запросио Сјеницу дјевојку,
три дни хода преко поља равна,    
а четврти преко горе чарне –
запросио и испросио је;
па он купи господу сватове:
кума швраку дугачкога репа,
а прикумка ’тицу шеврљугу,
старог свата из осоја жуњу,
а девера ’тицу ластавицу.
Здраво свати дошли до дјевојке
и здраво се натраг повратили.

Кад су били на Косову равном
проговара Сјеница дјевојка:
„Тихо јаш’те, господо сватови
тихо јаш’те, тихо бесједите;
долетиће кобац аваница
одвести ће Сјеницу дјевојку.“
Још су они у ријечи били,
залеће се кобац аваница
и одведе Сјеницу дјевојку;
сви сватови у трн побјегоше,
ђувегија у просену сламу,
а кум шврака на врх трна чучи.

Јеленче

Расло јеленче малено, 
ко у пољу цвеће шарено. 
Гора га росом појила 
кошута млеком дојила. 
Јеленче траву газило, 
у трави извор спазило. 
Не да се више дојити, 
ни хладном росом појити. 
С бистрога пије извора, 
драже му поље нег’ гора. 
Кошута гором лелече: 
„Пропашће моје јеленче.“ 

Не слуша младо јеленче,
шта мајка гором лелече, 
већ оно скаче по пољу, 
не слути тешку невољу; 
туда је момче ловило, 
јеленче младо спазило;
хитро се стрелом бацило, 
јеленче љуто ранило. 
Јеленче пишти у гори, 
рана га љута обори. 
Кошута тужно лелече, 
мртво је њено јеленче.

Славујак

Лепо пева славујак
у зеленој шумици
на тананој гранчици.
Отуд иду три ловца
да стрељају славуја.
Он се њима молио:
– Немојте ме стрељати,
ја ћу вама певати
у зеленој баштици,
на руменој ружици!
Ухватише три ловца
и однеше славуја,
метнуше га у дворе
да им драге весели.
Неће славуј да пева,
него хоће да јада.
Однеше га три ловца
и пустише у луге.
Стаде славуј певати:
– Тешко другу без друга
и славују без луга!

ПОШЛА КОКА НА ПАЗАР

Пошла кока на пазар,

Укаљала ножицу.

Она иде једном грму:

„Тари грме ову ногу!“

– Нећу!

– Причекај се, један грме,

Ја ћу на те козу довест‘,

Нека тебе коза брсти.

И доведе једну козу.

„Брсти, козо, овај грм!“

– Нећу!

– Причекај се, једна козо,

Ја ћу на те вука довест‘,

Нека тебе вук изеде.

И доведе једног вука.

„Једи, вуче, ову козу!“

– Нећу!

– Причекај се, један вуче,

Ја ћу на те село довест‘,

Нека тебе село бије.

И доведе једно село.

„Удри, село, овог вука!“

– Нећу!

– Причекај се, једно село,

Ја ћу на те ватру довест‘,

Нека тебе ватра пали.

И доведе једну ватру.

„Пали, ватро, ово село!“

– Нећу!

– Причекај се, једна ватро,

Ја ћу на те воду довест‘,

Нека тебе вода гаси.

И доведе једну воду.

„Гаси, водо, ову ватру!“

– Нећу!

– Причекај се, једна водо,

Ја ћу на те коња довест‘,

Нека тебе коњ попије.

И доведе једног коња.

„Попиј, коњу, ову воду!“

– Нећу!

– Причекај се, један коњу,

Ја ћу на те седло донет‘,

Нека тебе седло таре.

И донесе једно седло.

„Тари, седло, овог коња!“

– Нећу!

– Причекај се, једно седло,

Ја ћу на те миша довест‘,

Нека тебе миш изједе.

И доведе једног миша.

„Једи, мишу, ово седло!“

– Нећу!

– Причекај се, један мишу,

Ја ћу на те мачку довест‘,

Нека тебе мачка једе.

И доведе једну мачку.

„Једи, мачко, овог миша!“

– Нећу!

– Причекај се, једна мачко,

Ја ћу на те хрта довест‘,

Нека тебе хрт изједе.

И доведе једног хрта.

„Једи, хрте, ову мачку!“

Стаде хрт мачку јести,

Стаде мачка миша јести,

Стаде седло коња бити,

Стаде коњ воду пити,

Стаде вода ватру гасит‘,

Стаде ватра село палит‘,

Стаде село вука бити,

Стаде вук козу јести,

Стаде коза грм брстити,

Стаде грм ногу трти:

Оде кока на пазар.

БИЛО ПА ГА НИЈЕ

Испаде ми мрвица!

Испаде ми мрвица!

А камо та мрвица?

Изјела је грлица!

А камо та грлица?

Отишла је путем!

А камо тај путак?

Зараста‘ је травицом!

А камо та травица?

Покосио дугоња!

А камо тај дугоња?

Ко бесједи шта хоће, мора слушати шта неће.

Вид‘ла жаба гдје се коњи кују, па и она дигла ногу.

Бјежо од вашке, пак пао медвједу у шаке.

Не пада снијег да помори свијет, него да свака звјерка свој траг покаже.

Ако је мед и сладак, ма не ваља прст угристи.

Ко се дима не надими, тај се огња не огрија.

Како удробиш, онако ћеш кусати.

Вода свашта опере до црна образа.

И ћорава кока нађе зрно.

На језику мед, а на срцу јед.

Ко с ђаволом тикве сади, о главу му пуцају.

Ни прсти у руке нијесу једнаки.

Незвану госту мјесто за вратима.

Свак испред своје куће нека мете.

Обрадовала се рђа гвожђу.

Не пружај се даље од губера.

Ко туђ посао гледа, свој заборавља.

Не бојим се, но ме страх.

Да падне на леђа, разбио би нос.

Гдје је танко, ту се кида.

Док је човек здрав, и вода му је слатка.

Гдје кога сврби, ондје се и чеше.

Зец у шуми, а он ражањ гради.

Во се веже за рогове, а човјек за језик.

Из јутра се види какав ће дан бити.

Јесен је богата, а зима рогата.

Гдје лажа омркла, ту и осванула.

Вода свашто опере до црна образа.

Не липши магарче док трава нарасте.

Лези, хљебе, да те једем.

Не лаје куца села ради, него себе ради.

Ако је неко луд, не буди му друг.

Без друштва нема јунаштва.

Гвожђе се кује док је вруће.

Да га чоек пошаље по смрт, могао би се наживјети.

Добра овца много не блеји, али много вуне даје.

Ја тикву у воду, а тиква из воде.

Кад највише грми, најмање киша пада.

Ловац је да лови, а препелица да се чува.

Не можеш дланом Сунце заклонити.

Сит гладну не вјерује.

С туђа ата у сред блата.

Туђину се хвали, а својему се пожали.

Чег се мудар стиди, тим се луд поноси.

О времену

Време је наскупљи новац.

Ништа није јаче од времена.

Све у своје време.

Пропуштено лето две зиме води.

Боље је икад него никад.

Време је и мати и маћеха.

О човеку

Дрво без гране и човек без мане не могу бити.

По делу се човек познаје.

Тешко је човека наћи, а лако познати.

Добру човјеку све добро стоји.

Човек је тврђи од камена, а слабији од јајета.

Злато се у ватри пробира, а човјек у несрећи.

У злу се човек гледа какав је.

Ако човјек не може бити леп и богат као што би хтео, може бити добар и поштен.

О уму

Ум царује, а снага кладе ваља.

Што снага не може, памет учини.

У мудре главе, сто руку.

Глава је старија од књиге.

Залуд књига гдје памети нема.

Мудром јунак коња води.

Више ум замисле него море понесе.

Бољи је укор мудрога, него хвала лудога.

Боље је ништа не знати него којекако.

Боље је поклизнути ногом него језиком.

Да ти капа фали, купио бих ти, али памет не могу.

Зло је ко не зна, а учити се не да.

 Састали се јазавац и лисица да заједно иду у чету. Запитаће лисица јазавца:

– Колико имаш вјештина, ти јазо?

Одговориће јазавац:

– Имам три вјештине.

– Ја имам седамдесет и седам вјештина – рећи ће лисица.

Елем, како му драго, пођу својијем путем, и наиђу на једну стрвину, ђе су била и гвожђа ловачка запета. Јазавац и лисица употребише сву своју вјештину да се наједу, а да се не ухвате у гвожђа, али се некако лисица ухвати.

– Шта ћу, мој јазо? – запитаће лисица.

Јазавац ће јој рећи:

– Добро! Кад дође ловац, а ти се умртви и ничим немој макнути; ловац ће помислити да си мртва, па ће пометнути струку и пушку, те одапети гвожђа, а ти онда бјежи!

Тако и буде. Пошто осване, ловац пође да обиђе гвожђа; лисица га опази, па се умртви. Ловац дође до гвожђа и турне ногом лисицу, но лисица се не помаче.Ловац потури пушку и струку, те одапне гвожђа и поче поново запињати, а лукава лисица утече. Опет се састаше лисица и јазавац. Рећи ће лисица смијући се:

– Добру ти вештину показасмо, мој јазо!

Јазавац:

– Баш добро!

Пођу лисица и јазавац даље, и шуљајући којекуда, наиђу опет на стрвину, ђе бјеху и гвожђа запета. Несрећна се лисица опет ухвати у гвожђа.

– А сад, јазо, шта ћу од живота? – запита лисица јазавца.

Јазавац јој одговори:

– Ти кажеш да имаш седамдесет и седам вјештина, па само једну употреби и избавићеш се.

Лисица:

– Кажи, јазо, и твоју вјештину, биће ми штогођ боље.

Јазавац јој рече:

– Кад дође ловац, ти се играј около њега, увијај му се около ногу, и радуј се уза њ; он ће мислити да си ти однекуд питома лисица па те неће убити. Па кад те пусти из гвожђа, а ти бјежи!

Јазавац отиде, зора се укаже, ловац се приближи гвожђима, опази лисицу ухваћену у гвожђа, па брзо дође до гвожђа. Лисица се стане радовати около њега. Ловац, збиља, помисли да је то однекуд питома лисица те почне и он руком лисицу мазити, одапне гвожђа и лисицу ослободи. Лисица се, и ослобођена од гвожђа, око ловца радоваше, док ловац поче поново запињати гвожђа. Лисица, чим виђе своју згоду, утече. Опет се лисица састаде са јазавцем, и пођоше на свој пут.

Идући тамо-амо, набасају опет на стрвину, ђе су и гвожђа била запета. Еле, тамо-амо, несрећом ухвати се јазавац у гвожђа.

– Шта ћу, лијо? – питаше јазавац лисицу.

Лисица му одговори:

– Ту сад! Ја сам то и тражила!

Јазавац ће опет:

– Немој тако, моја лијо! Знаш како смо ухватили вјеру да једно другом у невољи помажемо; покађи ми и твоју коју вјештину, да ако ми поможе.

– Ја немам за тебе ништа; оно што имам вјештине, то је за мене – рећи ће лисица.

Јазавац опет рече:

– Ја имам још само једну вјештину, али ко зна хоће ли ми помоћи, него те молим, примакни се да се пољубимо и да се опростимо.

Лисица се примаче, а јазавац лисицу ћап за гушу. Лисица запомаже:

– Пусти, јазо, шта учини?

Јазавац вели:

– Заједно ћемо овђе чекати ловца, лијо!

Ујутро рано дође ловац, и види ђе држи јазавац лисицу, па повиче:

– Држи, јазо соколе! Ловачку ти вјеру дајем, тебе ћу ослободити!

Дотрча ловац, те лисицу уби пушком, а јазавца опрости гвожђа и пусти га на слободу.

Легао во у појату и прежива, а из дувара изађе један миш, па мирно шетука и скакуће по волу, а во чује и кривим га оком гледа, па ће му рећи:

– Зар ти није ширине по овој појати, него по моме хрбату да се играш, је ли? А не знаш ти ко сам ја?

– Знам – вели му миш – ти си јаки, велики, али добри воко, па, ако шетам, ништа ти зло урадити нећу, него по твојој длаци мекој и врућој нешто сам лијепо нашао.

– Па баш зато што сам добар и миран, нећу да се дајбуди миши по мојој доброти шетају и скачу, но бјеж’ с мене, е тако ми твоје поганштине, а мојега јунаштва, ако само репом махнем, одлетјећеш мртав поврх појате!

– Немој тако, мој воко, а знам да можеш, само кад хоћеш. Кад си свакоме био вазда добар и милостив, буди и мени: може бити да ће доћи вријеме да ти ја могу у невољи ваљати.

– Од хиљаду такијех ништаваца нити се бојим да ми могу наудити, ни уздати да ми могу помоћи, но вуци се с мене док нијеси грдан!

Миш одскочи и увуче се у дувар, а до неколико дана они исти бо би у појати свезан при јасли и некако се замота роговима около конопа, и дође му коноп около грла, да га задуши. Почне од муке скакати и на ноздрве тако страшно дувати, да га они миш чује, па дотрча питајући вола:

– Шта ти би?

– Зло и наопако, видиш, замакох се!

– Сјекни роговима, те прекини коноп.

– Бих, да ми коноп није около врата. Но помози сад ал’ никад.

– Ја бих, али не смијем на твој врат скочити.

– Скачи не по врату, него и по очима, само помози.

Миш скочи и мало помало прегризе они коноп и једва жива курталише вола од смрти. Кад се во освијести, покаје се што је зборио мишу, па у себи рече: „ Тешко свакоме силноме и омраженоме!“

Побратиме се вук и пас, па рече пас вуку:

– Побратиме, зашто се не би ти једном оканио трпежа и грабежа и по гори гладнога скитања, кад би ти могло бити да овде код мојега доброга газде лежимо код пунана корита свега и свашта; а никаква друга посла не бисмо имали, него да каткад по којом по дану и по ноћи ланемо.

– Душе ми, добро говориш – одговори вук – и баш хоћу; него, мој побратиме, све што гледам, а мука ми је упитати.

– Шта, побратиме, питај слободно!

– Што ти је тај коноп око врата?

– Ово служи нама кад нас газда ђе-ђе у жежељу свеже, па му је лакше и брже свежати и одријешити кад га је воља.

Одговори му вук:

– Побратиме, не могу ти сад ништа одговорити док мало не промислим.

Путовали вук и лисица, пошто су се побратимили, по једној планини, док опазе гаврана гдје пут њих лети и у кљуну ношаше комад меса, и паде на врх једне букве. Рече лисица вуку:

– Хајдемо му се приближити, не би ли срећа донијела да му испадне које парче меса, па бисмо братски подијелили.

Одоше. Вук стао наспрам гаврана, па га гледа гдје онај комад меса између чапака потеже, а лисица легла испод оне букве држећи главу навише и гледајућ гаврана; па пошто видје да месо не пада, пође те пришапта вуку:

– Наругај му се што не зна пјевати; реци му да је срамота што никакве пјесме не зна.

Вук послуша те укори гаврана, а он се нађе увријеђен па ће рећи:

– Не може се, вуче, гладан пјевати, ама сад кад сам се најио, вала ћу запјеват да знаш да умијем; а ово што ми је остало сад ће ми и жена долетјети, па нека и она руча.

Гракне и као да његовим гласом жену зове, а уто комад му меса низ букву паде таман лисици под зубе, а она га шчепа, па побјеже у шуму; а и вук потрча онамо гдје је месо пало, кад ни меса, ни лисице, ни гаврана…

Удруже се три вола, те отиду у планину велику ђе је било доста траве и воде. Дође вук да их покоље, али они се прибију један уз другога, па дочекају вука на рогове, те им вук не могне ништа. Вук се домисли, па се привуче близу Бијелоње, те га зовне и рече му:

–     Договорите се ти и Рудоња, те ми издајте Галоњу, немојте га бранити, па ће остати сва паша вама двојици.

Бијелоња пристане, па још Рудоњу наговори те вуку издаду Галоњу. Пошто вук смири Галоњу, опет призове Бијелоњу и посавјетује га да му овај изда Рудоњу, па да за њега самога сва паша остане. Пошто вук и Рудоњу смири, онда кидише пут Бијелоње. Бијелоња му рече:

–     Зар ћеш погазити вјеру вуче?

А вук му одговори:

–     Није вјера тврда у јачега.

 Опазила лисица кокошке затворене у кафезу па се свакојако мучила да га отвори и поједе их, али није могла. Онда рече:

– Видела сам и појела многе кокошке, али овако слабе кокошке, као што су ове у кафезу, нисам видела. Нека их још који дан, док се мало боље угоје, па ћу их потражити опет.

И оде жалосна.    

Била жена нероткиња, па молила Бога да јој да да роди, макар било дете као биберово зрно. Бог јој даде по жељи, те роди мушко дете као биберово зрно. Из почетка у радости није марила што је толишно дете родила, али после дође јој на жао гледајући другу децу која су се с њезиним родила где нарастоше на женидбу и удадбу, а њезино остало као биберово зрно. Онда окрене у плач и јаук сваки дан. Један пут дође јој у сан неко и каже да не плаче више, биће њен син велики као јаблан. Иза тога сна остане весела, али не задуго, јер мало по том дође јој син и рече да мора ићи куд му је у сну речено; и тако он оде а мати остане плачући. Ишавши он задуго дође у један царски двор па уђе у башчу, кад тамо – царска кћи седи под једним дрветом и плаче. Он јој назове помоз Бог и запита је, за што плаче, а она му одговори да је то дрво под којим сеђаше, родило три златне јабуке, да јој је отац заповедио да чува, али дође ала испод земље те за три јутра однесе све три јабуке једну по једну, те сад несме оцу да каже, а отац сазвао сутра силне госте да им покаже шта му је Бог дао. Он јој каже да ућути, он ће јој све три јабуке од але донети, само да му да две своје слуге да иду с њим. По том он купи једну овцу и заклавши је сва четири черега метне у торбу а остало баци па понесавши и једно уже оде са слугама иза града на језеро, и онде дигне један камен па рече слугама, да га на ужету спусте доле, па кад задрма уже, да га вуку горе. Тако га слуге спусте, кад тамо – лепа башча и кућа, кад уђе у кућу, а то ала седи код ватре и у великом казану нешто вари. Ала како га угледа, скочи нањ, а он јој брже баци један черег меса; док се она сагну и узе месо, он украде једну јабуку; ала опет на њега насрне, а он јој баци други черег па узме и другу јабуку, кад ала онај черег прогута, она опет на њега насрне, а он јој баци трећи па узме и трећу јабуку; кад ала четвртом на њега насрну, он јој баци и четврти черег, па бјежи натраг, и тек да се ухвати за уже, а ала испадне на поље, а он брже одсече од своје ноге меса па јој баци и задрма за уже, те га извуку горе. Потом преда царској кћери јабуке па оде. Мало време затим прође, а ала почне сваки дан горе излазити, те је сваки дан јела по једну девојку коју су јој морали из града слати редом, тако дође ред и на цареву кћер, која је била испрошена. Отац и мати и сва господа испрате је до језера, и онде изгрливши се с њом и изљубивши отац и мати врате се кукајући, а она остане сама да чека алу. Чекајући тако стане се молити Богу, да јој пошље Биберче, које јој јабуке од але донело, да је сад избави. У том Биберче дође у град, а град сав у црно завијен. Кад он запита што је, и они му кажу, он брже на језеро и нађе цареву кћер где седи и плаче, па је запита, хоће ли поћи за њега, ако је од але избави. Она рече: „Хоћу, али ти ме не можеш избавити; један је само који би могао, али тога нема.“ „А који је тај?“ запита он, а она одговори: „Истина да је мали као биберово зрно, ал’ он би мене избавио.“ Биберче се насмеје и рече јој да је Биберче сад велики момак, и да је дошао да је избави. Она се зачуди и кад види прстен што му је дала онда кад јој је донео јабуке, осведочи се да је он баш. Онда јој он каже да га мало побиште, и ако заспи да га пробуди, кад се језеро задрма. Он легне њој на крило и она га почне бискати, те он заспи, кад у један пут језеро се зањиха, а она почне плакати, и суза кане њему на образ, а он се тргне, узме мач и стане да чека алу. У том ето ти але са девет глава, он је дочека и одсече јој једну главу, а ала јуриш на њега, а он јој одсече и другу, и тако свих девет. По том заиште од девојке мараму па повади свих језика девет и веже у мараму, а девојци каже да ником не казује ко је је избавио, он ће већ доћи кад буде време, па онда оде. Кад и девојка пође кући, срете је њен младожења и каже јој: ако не ће казати да је је он избавио, да ће је убити, па јој је све једно. Она се размисли, и опомињући се шта јој је Биберче казало, да ће доћи кад буде време, обећа да ће казати да је је он избавио. Младожења се врати те понесе за сведочанство свих девет осечени глава. Кад она дође с њим своме оцу и матери, није се могло знати кога већма грле и љубе, њу или њега, и науме, одмах да их венчају, али се она начини болесна. Кад прођа неколико дана, ето ти Биберчета, и каже да је он избавио девојку. Сад цар коме ће да верује? девојка не сме да каже, онај прети да ће је убити; те цар нареди да им суд суди. Кад изиђу на суд, суд рече: ко има сведочанство, онога је девојка. Кад онај изнесе главе а овај језике, опет суд не зна, коме ће да верује, јер онај каже да није главе одмах посекао него потрчао с девојком к оцу, а кад овај изнесе девојачку мараму, он каже да је девојка мараму од страха изгубила. Онда цар рече, да у јутру иду оба у цркву на молитву, тамо ће бити и девојка, па ко пре дође, његова је. Биберче није хтело ићи, док не зазвони, а онај се дигне у поноћи, али чим корачи у цркву, провали се под њим земља и сав се исече на ножеве. Онда девојка упали свећу и седне код јаме да чека суђенога. Кад удари звоно, ето ти Биберчета. Онда цар види ко је прав, и венча своју кћер за Биберче. По том Биберче својој матери да види да је он велики.