Бака, он, ђак и слон; Бранко Ћопић

ОГЛАСИ „КУПУСНОГ ЛИСТА“

Ево новина „Купусног листа“,
овде се пише истина чиста,
истина црна, сива и бела.
Ево, на пример, огласног дела:

НУДИ СЕ ДИРЕКТОР

Полетан, спреман дечак основац,
не пије вино, не воли новац,
шећерне ствари његов су сектор,
зато би радо био директор
негде у селу или у граду,
а у фабрици за чоколаду.

Једина мана —
признајем грешан —
много сам јешан!

ПОЗИВ

Рођена куцо, врати се кући,
нећу те више, никада тући!
Моли те, куми, тужнога лика
Вребалов Ика из Ердевика.

ТРАЖИ СЕ СТРАЖАР

Стражар се тражи, делија права,
уз малог бату док обноћ спава,
јер нешто страшно у тами шушка.
Потребни: фењер, сабља и пушка.
Који су храбри нек брзо хрле!
Адреса:
Прокоп,
код чика-Крле

ТРЕБА НАМ ШАПТАЦ

Потребан шаптач у нашој школи
за неке ђаке.
За ово моли
професор добри, Поповић Рушка,
пошта Београд,
Четврта мушка.

ПРОДАЈА

У тихом куту, Берек-сокаку,
унучић Пера продаје баку.
За песме спремна, за приче главна,
за успаванке нема јој равна.
Љути се ретко, никад не туче
и само каткад за уши вуче.

ЗАМЕНА

Четири двојке, нове-новцате,
својина лична Костића Рате,
мењам, да знате,
за једну тројку, осредњу, стару,
половну можда или у квару.
Општина Рума
сеоце Врелац,
Ратибор Костић,
азбукострелац.

ПОКЛОН

У броју седам Берек-сокака
унука Перу продаје бака.
Џабе га даје, старица вели,
хитно је врло, бака се сели.
Путује на југ. По врелом дану
причаћг приче орангутану.
Задаје тврду, претврду веру
мислити неће на свога Перу.

СКРЕЋЕ СЕ ПАЖЊА

Воћке ми красно цветају, ето,
крушака биће читаво лето.
Ђациина јављам да имам псето.
Чувај се добро, несташна чето!
Баштован Крум,
Шабачки друм.

КУПОВИНА

Купујем слона од чоколаде!
Ако га неко бесплатно даде.
Јасле број осам,

Ранковић Раде.

НАЂЕНО

Лопту од крпе нашô сам. Позор!
Јуче ми њоме разбише прозор.
Весели стрелац нек ми се сврати,
да му је чика у реду врати.
Срђан Оклобџија,
бивши тобџија.

ИЗЈАВА

У школу идем, с бригом се спремам,
лекцију не знам, јер књиге немам.
На Карабурми, код чика-Васе,
јуче ми буквар појело прасе.
Изјаву дајем пред светом целим:
сваку ћу двојку с гицом да делим!

ОГЛАСИ „ШУМСКИХ НОВИНА“

Изишле, кажу, новине шумске,
штампане сенком фином,
цртане пером сликара Сунца,
шаране месечином.

Хоћеш да видиш малчице само
новину ову знану?
Из ње сам јуче нешто преписо.
Читај огласну страну:

ЛИЈИН ОГЛАС

У густој трави надомак реке,
крај неке стазе уске,
нашла сам синоћ, у сами сутон,
перо госпође Гуске.
Нека се Гуска у шуму сврати
да јој га тетка врати.
Састанак у пет сати.

МЕДИН ОГЛАС

Мркоњић Медо из Глуве Доље,
зверка мекане душе,
моли пчелара за наук мудри
како се пчеле гуше.
Савет се хитно прима
пре него дође зима.

ЈАЗАВЧЕВ ОГЛАС

Озбиљног друга Јазавац тражи
да деле красан стан.
Јазбину има топлу и тиху,
згодну за зимски сан.
Лепше је нема, да палиш свећу!
Јежа примити нећу!!!

ОГЛАС ДИВЉЕ СВИЊЕ

Ја, дивља свиња, Брљанић Брља,
јављам свима да знате:
никада досад ручала нисам
на књизи ђака Мате.
Откуда прича о томе кружи,
ко ли ме тако свирепо тужи?

ОГЛАС МРАВА

Пред кишом, јуче, својим листом,
сакри ме цветић плав.
Зато му јавно одајем хвалу.
Учтив
Трудбеник Мрав.

СТРШЉЕНОВ ОГЛАС

Стршљен се јавља да мегдан дели
с бумбаром, храбрим Бурком.
Ако је јунак, нек сутра дође!
Састанак — под печурком.

СВИ ПОД КРЕВЕТ, ГАСИ ЛАМПЕ (БОЈ СЕ БИЈЕ ПРЕКО ШТАМПЕ)

УВОД

Оглас по оглас ево се ређа
у славном листу „Мачкова пређа“.
читам их редом пред први мрачак,
пишу их: деда, псето и мачак.
Код чича-Трише, у млими старом,
планула свађа највећим жаром.
Како, због чега, јесу ли луди?
Читај их редом па онда суди.

ОГЛАС МАЧКА ТОШЕ

Продајем газду, млинара Тришу,
доброме купцу, макар и мишу.
Цена је скромна: ребарце суво,
комад сланине, прасеће уво.
Строг ми је стари, за крађу бије,
такав ми газда по ћуди није.
Уз чичу дајем — врло сам љут! —
машице, чибук и брезов прут.

ЧИЧА-ТРИШИН ОГЛАС

Јефтино врло, за цену лошу,
продајем мачка, лопова Тошу.
Поспанци такви ретко се легу,
мишеви са њим терају шегу.
Има ли неки трговац глупи
који ће мога мачка да купи?
Ако се нађе, много му хвала,
баш је будала!

ОГЛАС ПСА ЖУЋЕ

Ево вам једне понуде вруће
Тришиног џукца, скитнице Жуће.
Већ ми се на врат попео пост,
продајем чичу за добру кост,
само нек буде повећа она,
може од вола, кита ил’ слона.
И још да додам примедбу ову:
примам и саму мамутску кљову.

ЧИЧИН ОГЛАС БРОЈ ДВА

Новине читам, чудом се чудим:
овај ме Жућа за кости нуди!
Е, кад је тако, ставићу тачку:
продајем Жућу, купићу мачку!
Другар је маца, душица права,
нек са мном једе, пије и спава,
нека ми преде и чува кућу.
Бришем из душе ждероњу Жућу!

ПОКАЈНИЧКИ ОГЛАС

Жућа и Тоша, главом и шапом,
ево се куну дединим штапом:
бићемо добри лети и зими,
нека нас натраг старина прими.
До звезда Жућин ориће лавеж,
Тоша ће бити за мише давеж!
Неће ни један јело да дирне …
(Слагаше ово савести мирне!)

ЗАПИС НА БРВНИМА МЛИНА

Љубиш ли битку, крађу и свађу,
од нашег млина окрећи лађу,
јер ће те триста чуда да снађу!

Песме (избор); Бранко Ћопић

БОЛЕСНИК НА ТРИ СПРАТА

 Нашега старог доктора Јана

телефон зове са Калемегдана:

„Докторе драги, хитно је врло,

имамо госта, боли га грло!“

Сличица са: www.inter-caffe.com

Сличица са: http://www.inter-caffe.com

„Имате госта?

Да није странац?“

„Право сте рекли. Јест.

Африканац!“

 

„Доћи ћу брзо, за један сат

кажите само, на који спрат?“

„На ком је спрату? Тешко је рећи,

боли га читав – други и трећи!“

 

Чудом се чуди наш доктор Јан:

„Какав болесник? Је л троспратан?“

 

„Докторе, јесте, то није варка,

зовемо, знате, из зоо-парка.

жирафу једну боли нам врат,

 а то је други-трећи спрат!“

 

ПИТЕ

Пита чврка,

Пита џилитуша,

Пита гужвара,

Сличица са: www.grinningplanet.com

Сличица са: http://www.grinningplanet.com

Пита онако,

Пита Мисир-пита…

Пита зељаница,

Пита сирница,

Пита кромпируша

Пита дробуша,

Пита јајара…

Пита савијача,

Пита зазљевуша,

Пита бундевара,

Пита кајмакуша,

Пита базламача.

Ачак пита,

Ђул пита,

Луфт пита,

Шам-пита,

Крем-пита,

Лења пита

 

И питино дете!

 

Бранко Ћопић

Бранко Ћопић

ПЈЕСМА ЂАКА ПРВАКА

Збогом, бако, мили роде,

у школу ме јутрос воде,

тамо ће ме ваздан тући,

жив ти нећу доћи кући.

Збогом јагње свилоруно,

чобан ти је погинуо.

 

Збогом, краво, млијечна справо,

однио је шалу ђаво,

поздрави ми драго теле,

погинућу данас, веле,

последње ти шаљем збогом,

освети ме тврдим рогом.

 

Збогом, коњу ритајући,

настрадаћу читајући,

унапријед ми душа зебе,

више јахат нећу тебе,

дај помози страдалнику,

бјежаћемо чак у Лику.

 

МАЈКА

Већ морнар Месец пучином једри,
накрај му ноћи лука.
На меку косу дечака снена
спушта се топла рука.

Смешка се дете, живот је бајка.
Чува га, пази вољена мајка.

Дечак је снове сањао страшне,
буди се, тражи спас.
Из ноћне таме, спремно и будно,
јавља се мио глас.

Залуду тмина јуриша глува
кад мама добра дечака чува.

Јутарње сунце кроз прозор вирну,
у собу зраком крочи.
Прену се дечак. Ко ли га гледа?
То су мамине очи!

Путују дани у сјајном низу,
када је мама рођена близу.
. . . . . . . . . . . . . . . . . .

Нарашће дечак, постаће човек,
време ће најзад повити стас,
ал ће се вечно памтити рука,
мамине очи и мио глас.

Чаробна шума, Мјесец и његова бака

ЧАРОБНА ШУМА

(увод)

На крају свијета, код задњег друма

диже се стара, прастара шума.

Ту златан Мјесец постељу вије,

диже се Сунце у јутро рано,

у ноћи Баук у бубањ бије,

шапуће лишће ко зачарано.

Сунчева мајка у двору преде,

вретено сјајно у руци пјева,

унука тражи у зоре блиједе

срдита бака Мјесечева;

нити је слуша, нити је пита,

читаве ноћи по небу скита.

 

У шуми овој, у чаробној,

имаде чуда невиђен број.

Одасвуд тајне вребају очи,

за буквом старом дивото лице;

ту незнан човјек смије да крочи

уз помоћ капе невидљивице.

У сваком куту, по свакој стази

по неки јунак из приче гази.

 

Патуљак Палчић тихо се краде,

дружину води, играју жмурке,

а чим је киша, одмах се знаде,

учине јуриш — под печурке.

Ноћу се среташ са чудом другим,

као из машта ђавола писца:

то Лакат-Браде са копљем дугим

опрезно каска јашући лисца.

 

Богазом тајном иду хајдуци

за харамбашом на далек пут,

сваки је бркат, с пушком у руци,

вучијим ћурком оргнут.

 

На крају шуме кућица стоји,

тугује у њој мачак шепа,

кроз прозор гледа, часове броји,

пјетлића чека зеленог репа,

док тамо негдје, на стрмој коси

просуто перје кишица роси.

 

Понекад видиш зорицом раном

Међедовића са буздованом,

ломи се гором у лудом трку.

Од кога бјежи, куда ли жури?

Погледај само ко ли га јури!

Видиш ли за њим страшнога брку!

 

Шумом се шуња лукави ћосо,

мудријаш тешки, нема му мјере.

На вису расте чаробно просо,

уза њ се дјечак на небо вере,

док једна коза, погледај биједе,

стабљику проса безбришно једе.

 

Бездана ево ко поноћ сушта.

Доље се јунак у корпи спушта.

Небојша прави! Зар није, кажи?!

Подземно царство кроз таму тражи.

У чарној гори колиба стоји,

ко ког је види, тресе га страва,

вјештица баба око ње броји

колац по колац, на сваком глава.

Делија момче кроз гору граби,

иде у најам опасној баби.

 

У дивљем кланцу вјетар свира,

и вода бучи низ тјеснац стрми,

злаћана зрнца поток спира,

а обноћ нешто стравично грми:

би се заклео, главу да даш,

вози се ђаво кочијаш.

 

Над водом стрши висока брина,

вије се стаза низ камен крти,

испод ње — клепет дивовског млина,

кашикар точак хитро се врти:

капљице праше о стијење голо,

омајом* игра вилинско коло.

 

Таљиге чудне подижу буку,

с камена на пањ точкови бију;

буљук дјечака магарци вуку,

кажу — у земљу Дембелију;

кочијаш јарац, брадати Гига,

свакоме успут значајно мига.

 

Вучица иде чупавог лица,

нечијим трагом опрезно њушка.

Прошла је мала Црвенкапица.

Старино ловче, гдје ти је пушка?

 

Ево језера, правога раја,

на њему утва ватрених крила,

ту јунак чека троглава змаја,

над њим се воћка чаробна свила.

Поноћна језа и сати худи,

језеро врије и неман гуди.

Ко ће јунака од сна да буди?

 

Блиста у гори, под самим врхом,

врело под јелом танковрхом.

Марков је шарац на њему пио.

Са биљуп-чешљем ту сједи вила,

орао пада крвавих крила;

 ту нам се Марко преставио.**

 

А кад погледаш са врха горе

видиш у дољи — трепери море,

бијеле се једра сјајна ко дан.

То плови Мачор капетан;

вије на вјетру заставу ратну,

по свијету тражи рибицу златну.

 

Чаробна шума, љепша од баште,

припада славнорн народу твоме,

јунаци ту су његове маште,

носе их људи у срцу своме.

 

Ту ти се херој змаја не боји,

са мачем спреман у ноћи стоји,

нејаке штити, крвнике гази,

тражећи правду под земљу слази,

разбија браве, отвара стијене

ил се за тајном под небо крене.

 

У шуми овој, ко зна да слуша,

бесмртно дише народна душа,

херојско срце његово куца

и видик блистав до среће пуца.

 

У њеној сјени споро се рађа

чудесна справа, чаробна лађа.

На њој ће људи једном да језде

високо горе гдје трепте звијезде

и куд се дјечак, по послу свом,

пењô по стаблу просеном.

 

А свака бајка, ма како чудна,

није ни празна ни узалудна.

Истина у њој пупољак вије,

под плаштом тајне брижно се крије,

просине само понеки зрачак,

чак и у причи „Пијевац и мачак“.

 

У шуми овој и ја сам био,

с десет јунака вино сам пио,

ишао дољом и узбрдицом

с чаробном капом невидљивицом,

с лукавим ћосом водио борбу,

донио прича препуну торбу.

 

 МЈЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА

 

У шуми старој огањ гори,

блиста у мраку, на крају свијета;

Кад ближе приђеш — од сребра двори,

по њима мудра старица шета;

над кровом, плави вије се дим;

ту живи Мјесец и бака с њим.

 

Од синоћ Мјесец код куће није,

а бака чека . . . пролазе сати . . .

Мораће, богме, и да га бије

када се зором у дворе врати.

Нити је слуша, нити је пита,

читаве ноћи по небу скита.

 

„Ала ће сјутра шиба да ради!

Сврби ме рука!“ —

бака се слади.

 

Дремљива поноћ по шуми луња,

а строга бака на прагу куња,

држи у руци од брезе прут,

А небом дотле, по модрој води,

скитница Мјесец пучином броди,

у мору звијезда дукат жут.

 

У саму зору маглица паде,

озеблом шумом заигра кос,

уморан Мјесец дому се краде,

опрезно иде, плашљив и бос.

Шуља се Мјесец, утвара права,

кад, гле, на прагу — бакица спава,

спустила главу, сребри се коса,

на пруту трепти јутарња роса.

 

С дрвета у том, хитра и лака,

пред кућу скочи брбљива сврака,

закрешта злобно репати враг.

„Држ’ те га! Уа! С неиба је пао!

Читаве ноћи звијезде је крао!

Погледај за њим — блиста са траг!“

 

Потрча мјесец брже нег’ очи,

кроз врата шмугну, у кревет скочи,

а сврака опет галаму ствара:

„Побјеже скоком! Држи га, стара!“

 

Једна се бака иза сна трже,

збуни је дрека и румен сјај,

па свраку пита што може брже:

„Откуда?! Шта је?! Да није змај?!“

 

„Крадљивац звијезда у твојој кући!

повика сврака —

Треба га тући!“

 

„Погађам ко је! — бака се сјети,

у дворе корак управи свој —

Крадљивац који с неба лети

нико је други, већ унук мој.“

Прилази бака кревету тајно

и гледа лице злаћано, сјајно,

у плавој коси звјездани прах.

 

„Куда ли ноге његове језде!

Висине воли, небо и звијезде,

Како га није у ноћи страх?

 

Морам га тући, ту друге није!“

и бака узе сандале сиве,

брезовим прутом по њима бије.

Ви сте за скитњу његову криве!

Зашто носите унука мог

ширином неба звјезданог?!

 

Сандале трпе батине многе

и сложно шкрипе:

„Криве су ноге!“

Ноге се буне:

„Крива је глава,

ноћу је будна, а обдан спава!“

 

Бака се љути.

„Погледај врага!

Зар ова глава, рођена, драга?!

Прије ћу за брк Баука вући,

него ли сненог унука тући.

Измлатићу га, ал други пут.“ —

То рече бака и баци прут.

 

[…]

Бакица руке предано шири,

унука зове, топло се смјешка,

а Мјесец, лукав, опрезно вири

и пиргав носић лагано чешка.

„Зашто ме нећеш да бијеш, бако?

То ми је нешто сумњиво јако.“

 

„Због твога срца, добра и мека,

док обноћ идеш небеским путом.

Не бој се, није подвала нека!

Нећу те више такнути прутом.

Слободно одсад по небу броди,

свакоме свијетли и коло води.“

 

Боји се Мјесец, несташко пуни,

па старки вели: „Де се закуни!

Куни се баком, Сунцем и мамом

и с краја на крај Кумовом Сламом,

да ниси на ме нимало љута

и да се нећеш машити прута.“

 

Бакица приђе за корак ближе

и десну руку до звијезда диже:

„Кунем се баком, Сунцем и мамом

и с краја на крај Кумовом Сламом,

да нисам на те нимало љута

и да се нећу машити прута.“

 

Прискочи Мјесец, бјегунац лаки,

пољуби руку честитој баки

и крену с њом у сребрн двор . . .

 

[…]

У шуми старој огањ гори,

блиста у мраку на крају свијета,

кад ближе приђеш — од сребра двори,

по њима мудра старица шета . . .

Носећи капу невидљивицу

тамо сам стиго корака лака,

нашао птицу дугорепицу,

па ми је бајку причала сврака,

бајку о двору, Мјесецу, путу,

о доброј баки и њеном пруту.

 

За ову причу, ведру и бајну,

свраки сам пару обећо сјајну,

обећах тврдо, заклех се брком,

а раном зором — побјегох трком.

 

Сврака ме и сад по свијету тражи

А гдје се кријем — ти јој не кажи.

t_3118245_pohod_na_mjesec_odlomak_branko_copic_pinkjeca_cool_v

Rimske basne

 LISICA I MASKA

Lisica ugleda masku i reče:

„ O, kako lepo lice, ali nema mozga!“

 

Slika: en.wikipedia.org

Slika: en.wikipedia.org

ČAVKA I PAUN

Čavka, želeći da se napravi važna, pokupi perje koje je opalo paunu i njime se nakiti. Zatim, prezirući društvo drugih čavki, umeša se u lepo jato paunova. Oni joj počupaše perje i kljucajući kljunovima, oteraše od sebe.

Tužna i iskljucana, čavka pođe da se vrati svome jatu, ali i njene rođake odbiše da je prime nazad, jer nisu mogle da joj oproste što ih je prethodno prezirala. Jedna od čavki joj reče:

„ Da si bila zadovoljna svojim mestom i da si htela da nosiš ono što ti je priroda dala, ne bi doživela ni onu uvredu od pauna, niti bi sada bila nesrećna što si odbačena.“

VUK PROTIV LISICE NA SUDU

Vuk optužio lisicu za krađu, ali je ona poricala svaku krivicu. Tada među njih, kao sudija, sede majmun.

Pošto je svako od njih izložio svoju priču, majmun je izrekao sledeću presudu:

„ Tebi, vuče, izgleda, nije ukradeno ono što tražiš, a ti, lijo, verujem, ukrala si ono što uporno poričeš.“

 

LISICA I ORAO

Orao jednom ugrabi lisičiće i stavi ih u gnezdo da nahrani orliće. Lisica ga stiže i poče ga moliti da ih pusti. Orao prezre njenu molbu osećajući se bezbedno u gnezdu na visini.

Lisica tada zgrabi upaljenu buktinju i drvo na kom se nalazilo orlovo gnezdo sa svih strana opasa plamenom.

Da bi svoju decu spasao smrtne opasnosti, orao moleći za oproštaj, vrati lisici lisičiće.

 

PASTIR I KOZA

Pastir štapom slomi kozi rog, pa je poče moliti da ga ne prokaže gospodaru.

„ Iako sam na nedostojan način povređena, ipak ću prećutati“, odgovori koza,  „ ali sama će stvar vikati šta si zgrešio.“

 

 

ŽABA I BIK

Jednom žaba na livadi spazi bika. Pozavide mu na veličini, pa poče da nadima svoju naboranu kožu. Upita decu da li je šira od bika.

Oni odgovoriše odrečno.

Žaba ponovo napne kožu sa još većim naporom i opet zapita ko je veći.  Deca joj odgovoriše:

„ Bik!“

Kada je, naljućena, htela, najzad, još jače da se naduje, rasprsnu se i uginu.

 

ZEC I GOVEDAR

Brzonogi zec pobeže od lovca i, naoči govedara, zavuče se u trnjak.

„Molim te, govedaru“, reče,“višnjim bogovima i tvojim nadama, nemoj me prokazati. Nikad nisam nikakvo zlo učinio na ovoj njivi.“

A seljak će: „Ne boj se! Bez brige se krij!“

Odmah zatim stiže lovac koji je gonio zeca i upita:

„Molim te,  govedaru, da li je ovuda prošao zec?“

„Prošao je“, odgovori ovaj, “ ali je otišao nalevo“, pa migom pokaže na desnu stranu. 

Lovac je žurio i nije razumeo govedarev mig, pa ode kud mu je ovaj rekao.

Tada se govedar obrati zecu:

“ Je li ti milo što sam te sakrio?“

„Ne poričem“, reče zec,“da dugujem zahvalnost tvome jeziku i ja sam mu veoma zahvalan, ali želim da izgubiš te tvoje podmukle oči.“

Mnogi su na rečima umiljati, a u srcu neverni.

JASTREB I GOLUBOVI

Pošto su golubovi često uspevali da pobegnu jastrebu i brzim krilima izbegnu smrt, grabljivac izmeni način lova. Pribeže lukavstvu i rod bez odbraneprevari na ovaj način:

„Zašto da ceo život provedete u strahu“, reče, „Bolje da sa mnom sklopite ugovor i postavitte me za svog kralja da vas štitim od svake nepravde!“

Golubovi mu poverovaše i dadoše mu kraljevsku vlast. A on ih onda počeše jednog po jednog jesti i svoju vlast ispoljavati strašnim kandžama. 

Tada jedan od preostalih golubova reče: 

„Zaslužili smo kaznu, jer smo svoje živote poverili razbojniku!“

Onaj ko poveri svoju zaštitu nepoštenom čoveku propada.

Za Ljiljanu H

Basne iz knjige Rimske basne za decu i odrasle / prema Fedru priredio Oliver Knežević

Mosaics of the Ancient World

Mosaics of the Ancient World

Бајке Гроздане Олујић

Избор направили ученици IV1

НЕБЕСКА РЕКА

Фото: RINUS

Фото: RINUS

Tекле реке, свака по своме: нека на исток, нека на запад, а нека с планине право у море. Па, и куда би?
Велика речна мајка спокојно је надгледала рађање нових река, унапред им одређујући ток. С рекама нема изненађења, нема брига. Не рађају се често будале као она што је хтела да тече испод земље. Мајка свих река осмехну се тек рођеној кћери и подиже палицу ка западу, кад мала тврдоглавица рече:
— Нећу на запад!
— Ти онда теци на југ, а можеш и на север! — стрпљиво рече Велика речна мајка, али тек рођена кћи није хтела ни на север, ни на југ, нити с планине у море. Сва светла, сва прозрачна одмахивала је главом, понављајући: — Не, и не!
Велика речна мајка уздахну.
— Све реке једва чекају да уплове у море! — рече и помилова по образу најмлађу кћер, кад ова одсече:
— Не ја!
— Па, куда ћеш? — забрину се Мајка свих река.
Мала својеглавица је ћутала. Судбина реке је да тече у долину, у море, али њу привлаче снежни планински врхунци и ружа сунца у модринама неба, очаравају је облаци и звезде.
— Када бих постала небеска река! — прошапута, а Велика речна мајка задрхта од ужаса.
— Тог није било, нити ће бити, кћери! Ниједна се река још није попела у небо. Боље пожури да стигнеш у долину, у море,
док нису почели зимски мразеви! — рече Мајка свих река строго и одлучи да припази на тек рођену кћер.
Мала река се невољко поче спуштати али од тога часа све реке и речице, сви извори и потоци будно су стражарили. Обале и корито чували су је да не побегне, стене јој пречиле пут, планина је заустављала. Ко да побегне од такве страже?
Замрља од туге, мала река је ћутала, а дани су се крунили као зрневље кукуруза. Мајка свих река већ поверова да јој је најмлађа кћи заборавила своју сулуду жељу, кад се једне ноћи проломи олуја. Као ватрене змије скакале су муње по небу, а громови сурвавали стење с планине. Шћућурене у својим коритима, реке су престрављено ћутале, не усуђујући се да се помакну.
Али, када јутро свану, Мајка свих река опази да је корито мале реке празно и забрину се: камо је могла отићи?
— у потрагу за њом! — нареди свим водама у планини, и велико трагање поче, мада је киша још ромињала.
Где је све нису тражили, где све нису завирили: и у шуму, и у камењар, и у пећину, и у густиш! Али, малој реци ни трага! Мајка свих река већ хтеде да нареди ново трагање, кад осети да киша лагано престаје и чу задивљени крик неке птице:

Фотографија преузета са National Oceanic and Atmospheric Association

Фотографија преузета са National Oceanic and Atmospheric Association

— Погледајте!
Велика речна мајка с муком подиже главу увис, и рече:
— Не тражите је више!
Преко читавог неба, сва блистава, као шарени лук, путовала је мала река. Један крај лука дотицао је врх планине, други је нежно зарањао у море, али она сама није припадала ни планини ни мору. Била је небеска река. Назвали су је дуга.

БЕЛУТАК

Спавао извор у утроби планине, сањао и у сну своме растао, толико порастао да је морао на површину земље изаћи, или се од сопствене снаге угушити. 
— Гле, силеџије! — рече стена кад извор јурну да кроз њу пут пробије. — 3ар ниси могао замолити да ти сама дам пролаз? 

— Откада сила бога моли? — грохотом се насмеја извор и шикну кроз стену. Истога часа отпоче рат између стене и воде. У једном тренутку је вода стену нападала, у другом стена водене војнике назад бацала. Какав је то ужас био! Од немоћног гнева кључала је вода, у комађе се претварала стена ношена бујицом у долину. 
— Остави ме у планини! — молила је стена, али вода милости није имала. Мрвила је и комадала стену претварајући је у своје обале, своје дно. Ругала јој се: 
— Сада си моја обала! Моје дно! 
Али, и обала и дно одговарали су: 
— Стена смо и остајемо стена! 
Коначно, моћна планинска стена би претворена у округле, блиставе белутке, али су и они викали углас да су стена и остају стена! Је ли чудо што се разјари река, тресну их о обалу и све, осим једнога, претвори у зрнца песка? 
— А сада? — ускликну победоносно река. 
— И сада! — пркосно подиже главу последњи Белутак. — Увек! 
Узалуд је пенила река, вртела се, о камене га обале ударала — Белутак је остајао при свом. Гад мали! Виде ли ико такву упорност? Одлучи река да од дрвећа, трава и трски савет затражи. Сави се око јасена и упита га шта да ради. Поћута јасен, па рече: 
— Не разумем те: ако је неко део стене, зашто би се претварао да је река? 
Трске су биле разумније: 
— 3ато што је река најмоћнија, најјача! Најмудрија! 
— Јер се благошћу све постиже — поче река да љуљушка Белутак као детенце. Нежна и тиха постале река, примири се и ућута Белутак.  – Победила сам! –  помисли река.  – Победила! –  од радости у себи скочи, у истом се часу пробуди Белутак па рече:
— Ниси! И нећеш! 
— Ах, кад те треснем! — хтеде да појури река, али већ је у долини била: глас јој је био тиши, ток спорији. Старила је и дебљала река улазећи у море. 
— Сада си део мора! — сетно прошапута река Белутку, губећи се у модрој, сланој води, али се малишан наглас насмеја. 
— Сада си ти део мора! — рече. — Ја сам био и остајем Белутак! 
Тако море, рибе, морска јежица, звезда и корална грана први пут чуше његово име, а река своје изгуби. 
sa plaže— Шта је то белутак? — подиже обрве морска корњача. — Нешто за одело или нешто за јело? — пришуња се корњача Белутку, загризе, али ни комадић не одвали, а зуб јој излете из главе. — Не би се рекло да је укусан! — закључи и одгега, постиђена. 
— Потребна су ту мало већа уста! — залете се риба Угор и прогута Белутак, али у истом часу зажали што се на овај подвиг одлучио, јер га тежина Белутка повуче на дно. Ко би рекао да је тако тежак, тако тврд! Леже иза сетне риба Угор, решен да ту полежи док се оно чудо у његовом стомаку не свари. Али, и након два сата, и након два дана било је исто. У брк су му се смејале морске звезде и рачићи док се превијао у мукама. Шта сада? Позван би најчувенији видар, најчувенији травар. Један је предложио роњење наглавачке, други најгорче траве. Узалуд! Поче се Угор спремати за смрт, кад се Хоботница присети и рече: 
— Отварај уста! 
До краја живота Угор није могао да одреди шта му је теже пало: Белутак или Хоботничин пипак? Узалуд је риба јаукала! Хоботница се и не осврну на жалопојке, али јој тек из трећег покушаја пође за пипком да извуче Белутак. 
— Сад си мој! — узвикну Хоботница. — Откад сам трећег мужа прогутала не прија ми удовички живот! Чу ли ико Белутково опирање! Ако и чу, прећута да је чуо: Хоботничина трпеза и пипци били су једнако славни. Поче се спремати свадба на дну мора. Очисти бодље морска јежица, углача крљушт јато риба, наоштри клешта јастог, али Белутак не промени одело, нити отвори уста. 
— Није ти забаван нови муж! — рече Јежица Хоботници. — Боље да си Главатог Угора одабрала! 
— Боље да никог није изабрала! — с негодовањем уђе у љуштуру Рак-пустињак. Шта има он с тим шља— мом унаоколо! 
Поче весеље! Како је немирно кружило јато риба! Лелујала се морска саса. Откидао комаде печења јастог и делио их веселом друштву. Једино Белутак није јео, није говорио. 
— Баш си досадан! — рече Хоботница, већ уверена да се залетела у избору мужа. — Баш никакав! — одлучи Хоботница да и четврти пут постане удовица. Али, сети се како је Белутка стекла и намршти се. — Једи и играј! — нареди. — Сада си припадник племена Хоботница! 
Белутак поћута, па рече: 
— Играј сама! Био сам и остајем Белутак! 
Хоботница сопственим ушима није веровала, али Белутак понови своје речи. Узалуд га је жаруљама пекла, узалуд стезала, покушалава да разори. Белутак је остајао спокојан и — неразорив! 
— Нека га узме ко хоће! — рече Хоботница. — Ја сам и четврти пут удовица! — подиже Хоботница Белутак, али нико га није хтео. Није за јело, не игра, ћути, шта с њим? Хитну Хоботница Белутак међу корале и шкољке. Ко зна колико је тамо лежао заборављен и усамљен? Узалуд је Корална Грана настојала да ,сазна зашто ћути. Није је ни погледао. Његов поглед био је упрт у висине где је, усамљен, пловио месец налик на блистави небески белуатк. Бар да се спусти. Као орах слатком језгром пунило се срце Белутка надом. Али, небески брат не сиђе, нити га к себи позва. 
А онда се, једне ноћи, ускомеша море. Задрхта Корална Грана од ужаса. Насмеја се Белутак: шта му може ветар, шта таласи? У сан о планини Белутак уђе, кад зачу запомагање Коралне Гране. 
— Помози, брате! Спаси! Сви су побегли, шта да радим? — јаукала је Корална Грана, а срце Белутка пунило сажаљењем. Како је лупка! Како ломна! Још један овакав талас и нема је више… 
— Стани иза мене, Корална Грано, и залепи се! — рече Белутак. — Талас ти ништа неће моћи! 
Али, Корална Грана одречно одмахну главом. 
— Корали се једино за стене лепе! — рече и поцрвене. — Једино с њима у брак улазе — жалосно Грана саже главу, а Белутак се насмеја: 
— Па, ја сам стена! — рече. — Зар не знаш? 
Није знала, али времена за истраживање није било. Приби се, Корална Грана уз Белутак, осмехну. Имала је, коначно, своју стену! Нека хучи море, нека урла: која још стена уступа таласима? Лице Белутка бљесну, насмеши му се Корална Грана. Је ли тек слутила, или већ знала да се срце Белутка, као ружа, једино на осмех отвара? Ветар о томе не говори, а и Белутак ћути. Па, нека ћути: Корална Грана зна. 

 ГАЛЕБОВА СТЕНА

Фото: superodmor.rs - foto konkurs

Фото: superodmor.rs – foto konkurs

Далеко у плавети мора, сред галебова гнезда, нађу се три јајета. Будућа мајка стрпљиво леже на њих, мада јој није било лако. Околне грабљивице неумољиво су вребале тренутак непажње. Ни за часак није смела да се одвоји од гнезда, а глад је у њој расла. Је ли необично што је једва чекала да се птићи излегу? Све то тако дуго траје, тако дуго! Као да премишљају хоће или неће изаћи из јајета, птићи су се мешкољили. Коначно, први проби љуску, па други, али трећи је, заиста, дуго оклевао. Чинило се да никад неће ни изаћи! Ипак, једнога дана и он изађе голуждрав и незграпан.
— Уф, како је ружан! — рече најстарији брат.
— Ружнијег никад није било! — прихвати хор околних галебиhа, а мајка од стида саже главу.
Зато су два старија сина била лепа и расла као из воде. Већ им је и перје пробијало, али шта је са најмлађим? Једе као и остали, чак и више, али је стално малени го као и оног дана кад се родио, а још му ни кљун не чврсне!
— Шта да радим? — обрати се мајка за савет старијим, искуснијим галебицама. — Како да му помогнем да порасте?
— Донеси му плаве рибе! — рече суседа слева.
— Укради рибарима морскога рака! Можда ће од његова меса мали ојачати? — предложи једна од најмудријих галебица, али суседа с врха стене рече да би ту једино могло помоћи месо морске корњаче.
Покуша мајка и једно, и друго, и треће, али најмлађи син, свеједно, није растао, нити му се по телу јављало перје. Само је лежао и беспомоћно зурио у даљину, док су браћа већ одавно, с другим младим галебовима, владала небом.
Сада се читаво племе забрину. Сазван би Савет Мудрих стараца али ни најстарији галебови нису памтили да се икада ишта слично догодило, нити су знали шта би се могло учинити.
Можда су рибе мудрије? – помисли мајка и, ухвативши прву, упита је шта да ради.
— Поштедећу ти живот ако ме посаветујеш! — свечано обећа галебица, али ни риба није знала лека невољи.
— Нисмо ми рибе најмудрије! — рече рибица смерно. — Боље се обрати корњачи званој Камена леђа. Она је толико стара да су јој се леђа од старости скаменила. Све зна, све памти, чак се и рађања мора сећа. Ако она не буде знала како да помогнеш своме сину, нико неће ни знати!
— Никада за ну нисам чула. Где живи?
— У пећини! На дну мора.
— Поклонићу ти живот, а нећу дирати ни друге твоје рођаке ако одеш До старице и упиташ је шта да радим! рече галебица и пусти рибу у море.
Изван себе од среће, риба се упути пећини на дну мора, где се ни усред бела дана не види прст пред носом, нађе корњачу Камена леђа, и поклони јој се:
— Дошла сам до тебе, мајко! — исприча рибица корњачи невољу мајке галебице, али ни најстарија становница мора није знала шта би се могло учинити, па рече:
— Преостаје још само да се чека. Ваљда ће од малог већ нешто израсти…
Чувши старичин савет, мајка се помири са судбином. Данима је чекала, летела да ухвати што већу и дебљу рибу за најмлађега сина, и надала се. Птић је све гладно гутао, али није растао.
— Ништа од тебе! — говорила су му браћа. — Можда ти и ниси галеб!
— А шта би друго био? — бранила га је мајка.
Трећи син је ћутао. Али, кад га, једнога дана јато младих галебова нападе да узалуд једе храну, он се усправи и рече:
— Видећемо да ли је тако!
Мајка од среће занеме. Малишан се усправио! Проговорио! Њеној срећи није било краја, али старија браћа нису престајала с исмевањем.
— Шта је то што ћемо видети? Да нећеш полетети, можда? Да нећеш уловити неку рибу?
— И полетећу! И уловићу! — прасну најмлађи брат. — И бићу боли летач од свих вас!
Читаво јато се насмеја. Најстарији брат покуша да га натера да понови своје речи, али малишан је ћутао тврђе од стене.
— Уз то што је никакав, он је и безобразан! — закључи Савет племена. — Бацимо га у море!
— Онда и мене баците! — рече мајка и рашири крила да заштити птића. — Или га оставите на миру!
— Нека ти буде! — рече вођа јата. — Али знај да од њега никада ништа неће бити!
Једино је мајка веровала малишановим речима.
— Биће од тебе летач! — шапутала је доносећи му храну. — Биће од тебе најлепши, најбржи галеб на сва три мора!
Младунац је јео неуморно и споро, али је стално истезао врат и крила као да вежба летење. Остале су његови покушаји нагонили на громогласан смех.
— Гле летача! — кикотали су се подругљиво, али птић није обраћао пажњу на њихове речи. Само је јео и вежбао. Тако и лето дође. Титрала је над морем јара као златна маглица, а траве испуштале јаке и омамљиве мирисе. На дно мора бежале су рибе од врелине, кад се изнад галебове стене појави Месец а галебић задрхта.
Сву ноћ га је пратио погледом. Чинило му се да би у нежној струји месечине могао полетити високо изнад пучине, али чим би Месец зашао за облаке, он би беспомоћно падао у гнездо.
Месец је сваке ноћи еве више растао. Од његовога сјаја сребрило се и небо и море, па чак и крила која је младунац ширио. Тако је то трајало девет ноћи. Девет ноћи је Месец рунио чуперке сјаја на дрвеће и стене, по небу и по мору. Девет ноћи је галебић пратио његов блистави ход, а десете је раширио крила и полетео у небо, у сусрет Сунцу које се баш рађало.
Јато је једва сопственим очима могло да поверује. Зар тај кржљавко лети? Летели су за њим да се изблиза увере, али он је и најбржим летачима измицао и као сребрна стрела нестајао у дубинама неба. Затим би се, истом брзином којом је полетео у небо, сјурио ка површини мора, зграбио рибу, оставио је на стени крај мајчиног гнезда, и опет узлетео.
Тако је летео све док Сунце није почело да тоне у море, а онда се вратио гнезду на коме је лежала мајка, очекујући нове младе. У кљуну му је била велика плава риба. Такву још ниједан галеб није уловио. Али ни мајка ни остали из јата нису гледали рибу. Гледали су некадашњег кржљавка. То више није било пиштаво, беспомоћно птиче, већ галеб какав се на галебовој стени никада није родио. Гипка и моћна крила била су му прекривена сребрним перјем, а кљун и канџе руменији од корала. Једино му је перје на грудима било бело с лаким седефастим одсјајем. Високо у небу, раширених крила, изгледао је као сребрни облак, као неки летећи Месечев брат.
Можда због тога, а можда тек онако, међу галебовима поче кружити прича да је некадашњи кржљавко Месечев брат. Сребрни галеб се тој причи само смејао и летео свакога дана све више. Узалуд су се најбржи галебови трудили да га стигну, да се с њим такмиче. Није му било до такмичења. Чак је и ловио само онолико рибе колико је односио мајци. Сви су се питали шта једе, камо одлази кад му се у висинама изгуби траг? Он је ћутао.
— Гле ти њега! И тај ти се прави важан! — завидљиво су гунђала браћа, ипак гутајући рибу коју је најмлађи брат доносио.
Сребрни галеб је слегао раменима. Исто то је чинио и на питања Вође јата у каквим је односима са Месецом, је ли заиста Месечев брат. Ако није, нека објасни зашто је другачији од осталих?
— Објасни! — био је упоран Вођа јата. Сребрни галеб је ћутао и одлазио, увек се изнова враћајући, све док мајка није излегла нове птиће. Опет их је било троје, а расли су као из воде. Кад су почели ширити крила, једне ноћи пуне месечевог сјаја, Сребрни галеб је полетео, и није се више никада вратио.
Али и данас међу рибарима кружи прича да, далеко у мору, постоји стена на коју Сребрни галеб слеће да се одмори. Једино у јату сви верују да је на Месецу. Чак га, када је месечина најјача, и виде. како прелеће преко Месеца. Облаци и ветрови чувају тајну. Таласи, такође! Зато нико и не зна где се налази Галебова стена, нити јесу ли оне мрле на сјајном лицу Месеца заиста сенке галебових крила?

 ЗЛАТОКОСА

На обали реке давно, тако давно да је већ и име места заборављено, живела је девојка златне косе. Ко је није видео, тог није забљеснула светлост њених љубичастих очију. Ко је није чуо — тај је могао чути глас ластавице у гласовима осталих девојака. Кожа јој је била прозрачнија од латице јасмина, од пуцкетања ватре у мразним ноћима слађи смех.
— Како је танана, како красна! — шапутали су људи, и облаци, и река. Из земље ледених брегова долазили су ветрови да јој кроз златну косу прођу, а птице су се у лету заустављале да је виде. Шта да се о младићима каже?
— Таква се на земљи само једном рађа! — говорили су старци. — Не понављају се чуда!
Златокоса и сама поверова да лепше од ње на свету нема. Дане и недеље поче проводити над кладенцем, посматрајући свој лик у води. Ни корак срне, ни лет лептира, ни лелујање трава нису могли да привуку њену пажњу ни на један једини тренутак. Узалуд су се довикивали младићи да на себе скрену њен поглед. Узалуд су је другарице звале да изађе с њима на ливаду: цветају беле раде, вилин-коњици и свици лете.
— Шта ће ми беле раде? — одвраћала је Златокоса. — Лепша сам ја од белих рада, и јоргована, и ружа. Шта је светлост свитаца према бљеску моје косе? Шта тананост вилиних коњица према мом струку? — настављала је да гледа свој лик у води, а девојке су одлазиле у поља радујући се мирису високе летње траве, смејале се и певале. Затим су једна за другом постајале невесте, па младе мајке. Златокоса је презриво слегала раменима: — Нека их! Обичне девојке, па обична и судбина. Раскошнија од сунца бљештала је, шуштала као водопад девојчина коса. Травке би за коленце израсле да је виде, па је чак и река гледајући је заборављала да тече и задивљено жмиркала у врбаку. Приче о лепоти Златокосе шириле су се земљом као пожар. Ко зна да ли их је ветар разносио или их је река собом ваљала — тек људи су преко мора и планина, преко глечера и пустиња прелазили да је виде, да јој се из прикрајка диве, јер нико није имао смелости да приђе и запроси њену руку.
Али, има ли ружиног жбуна који у ружу не процвета? Има ли росе коју не попије сунце? Појави се горд и смео момак с чаробном свиралом о појасу и чаробним мачем у руци и зарече да ће освојити Златокосу. Није било те опасности из које га мач не би могао избавити и није било човека ни звери коју песма свирале не би била у стању да припитоми. Чега је имао да се плаши?
Нежан и тих је био глас свирале, али траве и воде су од њега постајале лековите, заустављале се поплаве и пожари, отварала недра земље да покажу своја скривена блага. Да је хтео — младић је могао бити моћнији и богатији од сваког дара на земљи. Али, он није марио ни за моћ, ни за богатство! Снагом чаробног мача бранио је понижене и обесправљене; гласом свирале лечио болне и немоћне. Довољно је било да засвира, па да и најболнији забораве на бол, најнесрећнији запевају, а из осушених грана воћки избије цвет, па плод. Свиралу, мач и верног пса—пријатеља имао је младић, али његов је био свет. Чим би се негде појавио све би постајало радосније и светлије, све док није угледао Златокосу.
Само што га је погледала као да је златну узицу затегла око његовога врата: заборави младић и на песму и на сан. Блед и збуњен посртао је међу људима, док не усправи главу и рече:
— Моја ће бити Златокоса!
Рекао је то само једном, али глас људскоме уху поверен и од најбржег је коња бржи. Чу Златокоса младићеву изјаву, пркосно забаци главу и рече:
— Ко је тај што може ветар за заузда? Ничија нисам! Ничија нећу ни бити, ако се не нађе онај који је спреман да испуни три моје жеље и тако заслужи моју љубав! — Девојка се гордо насмеја сигурна да таквог нема и не може га ни бити. Али, младића ни то не поколеба. С руком на врату верног пса, он стаде пред Златокосу и рече:
— Реци ми те три жеље, Златокоса! Да видимо: могу ли их или не могу испунити? — Танак и усправан као врбова грана стајао је младић и гледао у девојку. Пламене и жестоке су му биле очи, оштра и хитра реч. Људи су га с нежношћу посматрали. Златокоса се трже и задрхта. Да се то није Месец у момка-лепотана претворио? Поглед младића, светао, и врућ измицао јој је тло испод ногу. Но Златокоса се прибра и рече:
— Врати се тамо одакле си и дошао, момче! Ко може сунчану зраку да присвоји? Ничија нисам, ничија нећу ни бити! Заборави ме и нека ти је срећан пут! — Да би прикрила збуњеност, погну Златокоса танани врат и презриво се насмеја, али младића ни то не одврати:
— Како да одем? Реч сам дао: смејаће ми се људи.
— Па добро! — хладно га погледа Златокоса. — Да видимо: има ли срце снаге колико уста причају! Моја прва жеља је твој — мач!
Зањиха се младић као да је јак ветар трску повио, али ни овога пута не устукну:
— 3ар само слаб и рањив могу до твоје љубави стићи? — обрати се Златокосој с прекором у гласу. — Зар не знаш да мачем убоге браним, да је мач само у мојој руци чаробан?
Девојка тренутак поћута, строго га погледа и рече:
— Знам. И знам да више никоме неће добра донети, али то је моја жеља.. — Девојка заповеднички испружи руке, а младић без речи положи мач на њих. Људи који су стајали око њих посматрали су их заустављена даха, ужаснути. — Ко ће их сада од зла бранити? Шта хоће та девојка? — питали су се у себи, не усуђујући се да гласно изговоре ни једну једину реч. Би 3латокосој жао, али и за њу као и за младића узмицања није могло бити: људи око њих све више су сужавали круг. Пекли су Златокосу њихови погледи. Прљио јој је образ њихов дах. Тишина је била тако потпуна да се чуло како листак на земљу пада, када се младић сабра и рече:
— Шта ти је друга жеља? Сурова си колико и лепа, Златокоса, не верујем да ћу је лако испунити. — Младић је стајао усправнији од јаблана, а онда се наглас насмеја. — Да се ниси од сопствене жеље уплашила? — упита, а Златокоса постаде беља у лицу од брезе на коју се наслањала.
— 3ашто не умеш да ћутиш? 3ашто невољу из гласа зовеш? — упита тихо, а младић подиже главу увис и Мирно рече:
— Шта ти је друга жеља, реци!
Устукну Златокоса корак уназад, али изусти:
— Твоја свирала!
Низ леђа присутних склизнуше жмарци. Ветар се заустави у грању. Ни река више није текла. Само се чуо урлик пса.
— Ти никог њеним гласом нећеш исцелити, опомињем те. Само мојим дахом покретана свирала има моћ! Остави ми бар њу! Зар не знаш колико је болних и невољних? — Једна од жена зајеца. Веровала је да ће јој свирала извидати слепога унучића. Шта сада? Њеноме јауку придружи се јаук старице: имала је болног деду. Али, Златокоса не узмаче. Тврдим и оштрим гласом, нагнута к младићу, заповеди:
— Рекао си да ћеш ми жељу испунити. Дај свиралу! Низ образ младића клизну суза, саже се и помилова пса који је дрхтао крај његових ногу, али даде свиралу Златокосој.
— Проклета била! — полете једна жена к Златокосој. Врисак друге до седмог неба дође. Младић се и не помаче. Само му се рука спусти на псећу главу и нежно пређе преко ње. Људи сопственим очима нису могли да поверују. Догађа ли се све ово или је о ружном сну реч? Тишина, тежа од камена паде између младића и Златокосе. Младић тихо упита шта још хоће, а девојка нестрпљиво забаци главу.
— Па, добро! — насмеја се презриво. — Моја трећа жеља је срце твога пса! Извади и дај ми га! Није оно вредније од свирале и мача. Шта се трзаш? — хтеде Златокоса да додирне младићев образ, али се овај одмаче корак уназад.
— Не вреди Златокоса моје жртве! — прође му као удар грома кроз срце. — Не схвата ништа, нема ни разума, ни душе! Човек може да жртвује оно што је његово, али има ли права да жртвује неког ко му верује, ко га воли? — лагано, као да с ножем забоденим у леђа иде, пође младић низ реку. Испред њега ишла је његова сенка. Иза њега пас чији му је врели језик лизао час листове ногу, час длан.
— 3ар тај пас толико вреди? — потрча Златокоса за младићем. — 3ар ти је од моје лепоте дражи? — трчала је девојка, саплитала се, падала, дизала, опет трчала, али младић и пас стално су јој за корак измицали. Коначно, и ноћ паде, и роди се ново јутро. Младић је бежао. Златокоса га је пратила у стопу. Ко зна колико је већ кожа с њених табана пало? Преко брда и глечера, преко пустиња и камењара посртала је Златокоса, молећи младића да стане и саслуша је:
— Хтела сам твоју љубав да искушам! — викала је за младићем, али он је био слеп за њену лепоту, нем за њене молбе. Је ли кајање у њој горело, или је од чежње постајала све прозрачнија, све лепша? Ко зна! Као златни барјак вијорила је њена коса.
— Вратићу ти свиралу, вратићу ти мач! — молила је младића да застане ма за тренутак. — Не одговарај на љубав мржњом — плакала је али младић је одмахивао руком и продужавао свој бег. Већ је и на крај земље стигао, и ивице неба се дохватио, кад девојка крикну: — Као пас ћу за тобом ићи, опрости ми, опрости…
Младић се трже, застаде. Поколеба га начас нежност и туга у гласу 3латокосе. Али, готово у исти мах, осети врели дах пса на листу ноге, стресе се, одречно одмахну главом, и закорачи преко ивице неба. Толико је био сигуран да се последњој самоћи приближава да се и не окрену, нити ослушну. Нечим тананијим од слуха, ипак, осети примицање девојчиних лаких корака и — потрча. Али, потрча и Златокоса, и трчи још и данас.
Лети, када су ноћи светле и топле, погледајте у небо и — видећете: танани срп месеца на престаје да следи једна звезда.

 Фото: FoNet

Фото: FoNet

Гроздана Олујић

Е књига  за преузимање Небеска река и друге бајке

 

Народне лирске песме

Наджњева се момак и дјевојка

Наджњева се момак и дјевојка:
момак нажње двадес’т и три снопа,
а девојка двадесет и четири.
Кад увече о вечери било,
момак пије двадес’т и три чаше,
а девојка двадесет и четири.
Кад ујутру бео дан освану,
момак лежи, ни главе не диже,
а дјевојка ситан везак везе!

Srpske-narodne-nošnje-i-tradicija-610x225

Фото: narodni.net

Мајка Јову у ружи родилаlittle-cute-baby-in-pink-rose

Мајка Јову у ружи родила,
ружица га на лист дочекала,
бела вила у свилу повила,
а пчелица медом задојила,
ластавица крилом покривала:
нек је румен ко ружа румена,
нек је бијел ко бијела вила,
нек је радин ко пчела малена,
нек је хитар као ластавица.

                                                                           Фото: miuruonline.blogspot.com

Женидба врапца Подунавца  

            birds-altai-titmouse-sparrow-peck-bread-winter-day-32165177

Кад се жени врабац Подунавац,
запросио Сјеницу дјевојку,
три дни хода преко поља равна,    
а четврти преко горе чарне –
запросио и испросио је;
па он купи господу сватове:
кума швраку дугачкога репа,
а прикумка ’тицу шеврљугу,
старог свата из осоја жуњу,
а девера ’тицу ластавицу.
Здраво свати дошли до дјевојке
и здраво се натраг повратили.

Кад су били на Косову равном
проговара Сјеница дјевојка:
„Тихо јаш’те, господо сватови
тихо јаш’те, тихо бесједите;
долетиће кобац аваница
одвести ће Сјеницу дјевојку.“
Још су они у ријечи били,
залеће се кобац аваница
и одведе Сјеницу дјевојку;
сви сватови у трн побјегоше,
ђувегија у просену сламу,
а кум шврака на врх трна чучи.

 

Јеленче

289636_f4a6ebcff9dc167d1a5d06b5cec05457_mdsqРасло јеленче малено, 
ко у пољу цвеће шарено. 
Гора га росом појила 
кошута млеком дојила. 
Јеленче траву газило, 
у трави извор спазило. 
Не да се више дојити, 
ни хладном росом појити. 
С бистрога пије извора, 
драже му поље нег’ гора. 
Кошута гором лелече: 
„Пропашће моје јеленче.“ 

Не слуша младо јеленче,
шта мајка гором лелече, 
већ оно скаче по пољу, 
не слути тешку невољу; 
туда је момче ловило, 
јеленче младо спазило;
хитро се стрелом бацило, 
јеленче љуто ранило. 
Јеленче пишти у гори, 
рана га љута обори. 
Кошута тужно лелече, 
мртво је њено јеленче.

Славујак

Лепо пева славујак
у зеленој шумици
на тананој гранчици.singing-nightingale
Отуд иду три ловца
да стрељају славуја.
Он се њима молио:
– Немојте ме стрељати,
ја ћу вама певати
у зеленој баштици,
на руменој ружици!
Ухватише три ловца
и однеше славуја,
метнуше га у дворе
да им драге весели.
Неће славуј да пева,
него хоће да јада.
Однеше га три ловца
и пустише у луге.
Стаде славуј певати:
– Тешко другу без друга
и славују без луга!

Ређалице

ПОШЛА КОКА НА ПАЗАР

Пошла кока на пазар,Tari grme ovu nogu!

Укаљала ножицу.

Она иде једном грму:

„Тари грме ову ногу!“

– Нећу!

 

– Причекај се, један грме,Brsti kozo ovaj grm!

Ја ћу на те козу довест‘,

Нека тебе коза брсти.

И доведе једну козу.

„Брсти, козо, овај грм!“

– Нећу!

 

– Причекај се, једна козо,Jedi vuče ovu kozu!

Ја ћу на те вука довест‘,

Нека тебе вук изеде.

И доведе једног вука.

„Једи, вуче, ову козу!“

– Нећу!

 

– Причекај се, један вуче,Udri selo ovog vuka!

Ја ћу на те село довест‘,

Нека тебе село бије.

И доведе једно село.

„Удри, село, овог вука!“

– Нећу!

 

– Причекај се, једно село,Pali vatro ovo selo!

Ја ћу на те ватру довест‘,

Нека тебе ватра пали.

И доведе једну ватру.

„Пали, ватро, ово село!“

– Нећу!

 

– Причекај се, једна ватро,Gasi vodo ovu vatru!

Ја ћу на те воду довест‘,

Нека тебе вода гаси.

И доведе једну воду.

„Гаси, водо, ову ватру!“

– Нећу!

– Причекај се, једна водо,Popij konju ovu vodu!

Ја ћу на те коња довест‘,

Нека тебе коњ попије.

И доведе једног коња.

„Попиј, коњу, ову воду!“

– Нећу!

 

– Причекај се, један коњу,Tari sedlo ovog konja!

Ја ћу на те седло донет‘,

Нека тебе седло таре.

И донесе једно седло.

„Тари, седло, овог коња!“

– Нећу!

 

– Причекај се, једно седло,Jedi mišu ovo sedlo!

Ја ћу на те миша довест‘,

Нека тебе миш изједе.

И доведе једног миша.

„Једи, мишу, ово седло!“

– Нећу!

 

– Причекај се, један мишу,Jedi macko ovog miša!

Ја ћу на те мачку довест‘,

Нека тебе мачка једе.

И доведе једну мачку.

„Једи, мачко, овог миша!“

– Нећу!

 

– Причекај се, једна мачко,Jedi hrte ovu macku!

Ја ћу на те хрта довест‘,

Нека тебе хрт изједе.

И доведе једног хрта.

„Једи, хрте, ову мачку!“

 

Стаде хрт мачку јести,Ode  koka na pazar

Стаде мачка миша јести,

Стаде седло коња бити,

Стаде коњ воду пити,

Стаде вода ватру гасит‘,

Стаде ватра село палит‘,Ode koka na pazar!

Стаде село вука бити,

Стаде вук козу јести,

Стаде коза грм брстити,

Стаде грм ногу трти:

Оде кока на пазар.

 

БИЛО ПА ГА НИЈЕ

Испаде ми мрвица!

Испаде ми мрвица!

А камо та мрвица?

Изјела је грлица!

А камо та грлица?

Отишла је путем!

А камо тај путак?

Зараста‘ је травицом!

А камо та травица?

Покосио дугоња!

А камо тај дугоња?

Народне пословице

Народне пословицеКо бесједи шта хоће, мора слушати шта неће.

Вид‘ла жаба гдје се коњи кују, па и она дигла ногу.

Бјежо од вашке, пак пао медвједу у шаке.

Не пада снијег да помори свијет, него да свака звјерка свој траг покаже.

Ако је мед и сладак, ма не ваља прст угристи.

Ко се дима не надими, тај се огња не огрија.

Како удробиш, онако ћеш кусати.

Вода свашта опере до црна образа.

И ћорава кока нађе зрно.

На језику мед, а на срцу јед.

Ко с ђаволом тикве сади, о главу му пуцају.

Ни прсти у руке нијесу једнаки.

Незвану госту мјесто за вратима.

Свак испред своје куће нека мете.

Обрадовала се рђа гвожђу.

Не пружај се даље од губера.

Ко туђ посао гледа, свој заборавља.

Не бојим се, но ме страх.

Да падне на леђа, разбио би нос.

Гдје је танко, ту се кида.

Док је човек здрав, и вода му је слатка.

Гдје кога сврби, ондје се и чеше.

Зец у шуми, а он ражањ гради.

Во се веже за рогове, а човјек за језик.

Из јутра се види какав ће дан бити.

Јесен је богата, а зима рогата.

Гдје лажа омркла, ту и осванула.

Вода свашто опере до црна образа.

Не липши магарче док трава нарасте.

Лези, хљебе, да те једем.

Не лаје куца села ради, него себе ради.

Ако је неко луд, не буди му друг.

Без друштва нема јунаштва.

Гвожђе се кује док је вруће.

Да га чоек пошаље по смрт, могао би се наживјети.

Добра овца много не блеји, али много вуне даје.

Ја тикву у воду, а тиква из воде.

Кад највише грми, најмање киша пада.

Ловац је да лови, а препелица да се чува.

Не можеш дланом Сунце заклонити.

Сит гладну не вјерује.

С туђа ата у сред блата.

Туђину се хвали, а својему се пожали.

Чег се мудар стиди, тим се луд поноси.

poslovica

О времену

Време је наскупљи новац.

Ништа није јаче од времена.

Све у своје време.

Пропуштено лето две зиме води.

Боље је икад него никад.

Време је и мати и маћеха.

О човеку

Дрво без гране и човек без мане не могу бити.

По делу се човек познаје.

Тешко је човека наћи, а лако познати.

Добру човјеку све добро стоји.

Човек је тврђи од камена, а слабији од јајета.

Злато се у ватри пробира, а човјек у несрећи.

У злу се човек гледа какав је.

Ако човјек не може бити леп и богат као што би хтео, може бити добар и поштен.

О уму

Ум царује, а снага кладе ваља.

Што снага не може, памет учини.

У мудре главе, сто руку.

Глава је старија од књиге.

Залуд књига гдје памети нема.

Мудром јунак коња води.

Више ум замисле него море понесе.

Бољи је укор мудрога, него хвала лудога.

Боље је ништа не знати него којекако.

Боље је поклизнути ногом него језиком.

Да ти капа фали, купио бих ти, али памет не могу.

Зло је ко не зна, а учити се не да.

 

Звездана бајка о Вјазми, Мира Алечковић

На Дан права детета, током разговора са ученицима о деци којој су угрожена многа права,  а о којима они, сада и овде,  ни не размишљају, Мајка и детепоменут је:  недостатак хране, воде, да деца немају дом, родитеље, да су део ратних дешавања,…

Тада сам се сетила једне песме, давно учене, и реших да је пронађем. И ево је, пред вама, преписана из Читанке за ПА     ( Драгутин Огњановић) 

ЗВЕЗДАНА БАЈКА О ВЈАЗМИ

 Лете по сребрном снегу санке,

борови снежни, снежне и јеле…

То је почетак звездане бајке…

Снег дубок, иду уморне чете…

Ја се то сећам зиме једне,

ја се то сећам туге големе,

спаљено село, пусто слеме

и дете једно са згаришта

у загрљају партизанке.

 

Носи га, споро кроз снег корача

док бела влакна ветар мота,

и заноси се од дечјег плача,

од овог бунтовног малог живота.

Откриће плачем где је колона,

и знаће меци куда идете,

девојко драга из батаљона,

певуши песму, успавај дете.

Умирило се, клонула глава,

Ћутите, пушке, тише, тише,

пустите ову малу да спава,

девојчица је ова сама,

никога нема, никога више.

 

Ћутите, топови у даљини,

у снежној бури, и дивљини

ово сироче мајку сања,

и умукните, митраљези,

нек“  дете ово спокојно спава,

да се на пролеће радује брези,

да на пролеће потрчи травом,

једна девојчица немирна плава,

бежите, црне птичурине,

са неба моје домовине,

не будите ми дете што спава…

 

А како ћемо име му дати?

Ко зна какво је желела мајка,                                                                                           

У огњу куће спаљена мати…

 

Ветар фијуче, снег солујава.

Људе већ једва ноге држе,

– Пренеси даље: Корачај брже.

Пренеси даље: Вјазма је пала…

Вјазма је слободна! – пренеси даље…

Радост се разлила по колони,

сва срца надом заиграла,

Вјазма је слободна, Вјазма је пала.

 

– Нека се Вјазма зове и мала –

партизанка је прошаптала.

 

Нека се Вјазма зове и мала…

Партизанска је колона стала…

Комадант на руке подиже дете:

– Другови, тише, нека спава…

Нешто је лепо рећи хтео,

У том тренутку преко глава,

један је рафал пролетео.

– Па буди срећна, вижљо мала,

Име си добила од наше чете…

 

Партизанка је заплакала

и даље кроз снег понела дете.

 

А снег је вејао, вејао бео,

све нам је стазе био помео,

и ми ишли по беспућу

до првог огња слободног села

тражећи малој Вјазми кућу,

сав дан смо ишли пут једног крова,

сву ноћ смо ишли пут светлости,

и бајци једној звезданој, белој,

били смо тога дана гости.

и славили смо једно славље

пјани без пића, сити без хлеба

због једног малог сићушног бића

што носи име слободног неба.

 

…Било је давно, земљо, опрости

И сећања се далека муте.

Ућутали су митраљези,

бацачи, пушке. Топови ћуте.

Сада још само звони звоно

веселих санки моје равнице,

снегом се вију слободне птице.

 

Ја увек видим кад јесен оде,

кад снег завеје беле стазе,

кад се заледе широке воде,

где иду људи гладни и боси,

иду и иду пут слободе

и свако Вјазму малу носи.

лика је давно преузета са Интернета. Нека ми  аутор опрости што му име не знам.)                                                                                                                                                

Док северац дува, мећава завејава, мене књига греје

Препоручују Веселе клупе

Уз препоруку, као помоћ да се одлучиш за читање неке од понуђених књига, погледај сличицу и прочитај нешто о њој:

БИОСКОП У КУТИЈИ ШИБИЦА; Владимир СтојшинБиоскоп у кутији шибица

Детињство и свакодневни живот у Панчеву за време немачке окупације не морају бити суморни, ако сте у друштву Павла Шибице и његових другара…

Бижићна причаБОЖИЋНА ПРИЧА; Чарлс Дикенс

 Шкртог усамљеника, директора Лондонске банке, Скруџа, посећује рођак који га моли да га пусти са посла на Божић. Он га пушта, али уз услов да му тај дан неће бити плаћен. Након што Скруџ затвори канцеларију, посећује га дух пријатеља Марлија, који га сурово суочава са реалношћу…

Доживљаји мачка ТошеДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ; Бранко Ћопић

Мачак Тоша и стари воденичар Триша живе у миру и слози, али једног дана деди нестаје сочно парче сланине. Мачак је омастио брк не слутећи да ће тако запасти у велику невољу. На свом путу избављења мачак доживљава незаборавне авантуре, а његов дневник је сведочанство да и највећи непријатељи, мачка, миш и пас могу постати нераздвојни пријатељи…

ХАЈДИ; Јохана ШпириХајди

Прича нас води са високих Алпа до Франкфурта и натраг. Упознајте Хајди, деку, Петра, бабу и Клару у овој чаробној причи о пријатељству и породици. Придружите се Хајди у њеним бројним догодовштинама у планинама са козама и у граду са Кларом и мачићима…

Књига о џунглиКЊИГА О ЏУНГЛИ; Радјард Киплинг

Када Шир Кан пропушта да убије човеково младунче, Отац Вук га доводи у свој чопор. Мајка Вучица га одмах именује –  Могли Жаба. Ново младунче се придружује чопору. Учите са Моглијем о закону џунгле од старог Балуа и Багире…

КУМЕВАВА, СИН ПРАШУМЕ; Тибор СекељКумевава, син прашуме

Приликом бродолома на реци Арагваји у амазонској прашуми, путници упознају необичног малог Индијанца, Кумеваву. Вешт и паметан, Кумевава ће им показати да је џунгла много занимљивија, али и опаснија него што су мислили, а такође ће их научити разним корисним вештинама. Прича је написана по истинитом догађају…

Мери ПопинсМЕРИ ПОПИНС; Памела Л. Траверс

Мери Попинс је дадиља коју би свако дете пожелело да има. Појављује се ниоткуда, уноси радост у животе деце, а њене чаробне моћи чине да нестварно постане стварно и да је све могуће…

ПРАДЕВОЈЧИЦА; Десанка МаксимовићПрадевојчица

Становници насеља Белих Пећина имали су необична веровања и обичаје, и живели искључиво од лова, а њихови највећи страхови појављују се када наиђе глад. Девојчица Гава, вредна и одговорна за своје године, али и префињена уметничка душа, проналази малу тајну пећину и тамо ствара своја уметничка дела. После смрти дечака Бука, Гава је изузетно тужна, али појављивање Непознатог мења њен и живот осталих становника Белих Пећина…

Судбина једног ЧарлијаСУДБИНА ЈЕДНОГ ЧАРЛИЈА; Александар Поповић

Једног дана мама мачка је оставила свог синчића Чарлија у луци, јер је желела да он пропутује свет и не доживи њену судбину обичног ловца на мишеве. Ту га налази девојчица Виолета чији је тата био капетан брода. Заједно са Виолетом,  Чарли обилази свет…

БЕСКРАЈНА ПРИЧА; Михаел ЕндеБескрајна прича

На страницама једне старе књиге, Бастијан, дечачић од десетак година открива тајанствени свет чаролије – Земљу Фантазију, али тај свет лагано пропада…

Тајни вртТАЈНИ ВРТ; Френсис Хоџсон Бернет

Прича прати детињство госпођице Мери Ленокс. Након смрти њених родитеља у Индији, Мери је послата да живи са својим течом у пустарама Енглеске. Усамљена и без занимације, Мери ће се спријатељити са црвендаћем и старим баштованом. Ускоро ће мистерија тајног врта, необична бука и дечак из околине, испунити њене дане магијом…

ЗВЕЗДАНЕ ЛУТАЛИЦЕ; Гроздана ОлујићЗвездане луталице

Марко Дивац је повучен и усамљен дечак који највише времена проводи у својој соби на врху солитера. Једног јутра кроз прозор собе угледао је крошњу ораха по којој су скакутали зелени патуљци. Најстарији од њих, Ташко Орашко, саопштава Марку да је он одабран да спасе свет…

Пипи Дуга ЧарапаПИПИ ДУГА ЧАРАПА; Астрид Линдгрен

Више о Пипи већ смо писали:ПИПИ

ЧАРОБЊАК ИЗ ОЗА; Френк Л. БаумЧаробњак из Оза

Девојчица Дороти живи у Канзасу, на фарми. Након разорног торнада, Дороти и њен пас, Тото, пребачени су у земљу Оз. На путу среће необичне : Страшила, Лименог и Лава …

Кажи тети "Добар дан"Кажи тети: „Добар дан“ ; Јасминка Петровић

Јасминка, Зорица, Ненад, Саша и још неколико деце, расту у једном дворишту, играју се са псом Билом, праве своју „приватну низбрдицу“ за санкање; сањају о путовању у обећану земљу, сукобљавају са баком и деком, праве несташлуке по београдским улицама и уче се животу…

МИСТЕРИЈЕ ГИНКОВЕ УЛИЦЕ; Урош ПетровићМИСТЕРИЈЕ ГИНКОВЕ УЛИЦЕ

Упознај зеленокосу Марту, девојчицу која живи у необичној Гинковој улици и има још необичнији хоби – да открива тајне и решава мистерије. Придружи се Марти и пробај да решиш мрачне, занимљиве и несвакидашње случајеве. Ако ти се учини да је неки од њих баш тежак, Марта ће ти помоћи, и то на један тајни начин. Е да, и ово је веома важно: не смеш да се плашиш мрака, змија и сенки. А сада, само храбро, напред у улицу треперавих светиљки и скровитих кутака…

Књига за МаркаКЊИГА ЗА МАРКА; Светлана Велмар Јанковић

Сва деца о којој се овде прича, стварно су постојала. Живела су у оним временима у којима се није знало ни за аутомобиле, ни за авионе, ни за електрично осветљење. Седам прича о српским средњевековним владарима када су били деца…

МУЗИКА ТРАЖИ УШИ; Дејан АлексићМузика тражи уши

Јунаци ових прича могу свет окренути наглавачке, сањају да су „тамо неки Жак“, одушевљавају се на француском, читањем истерују бубе из главе, размишљају о „мањости“ и „већости“ и редовно перу уши да Музика не би напустила овај свет…

 Уживај!