Ради, па ћеш имати

Драматизација приче о Светом Сави

Прича нам се допала и тада све иде лако: учитељица драматизује, ученици поделе улоге, направе лутке и поставе сцену. Радимо и имамо!) 

Radi, pa ćeš imati

СВЕТИ САВА: Драги моји, ето, идем у још једно село, не би ли поучио народ и тиме им живот олакшао. (корача ка групи сељака) Добар дан, добри људи!

СЕЉАЦИ (углас): Добар дан!

СВЕТИ САВА (гледа у небо, па око себе): Вала, ове године биће велика неродица, – родиће, ама ће град све сатрти. (Оде са сцене, а сељаци се распореде по сцени и почну да разговарају)

СЕЉАК 1: Кад нам светитељ рече, да ће бити неродица, нећемо ништа ни сијати.

СЕЉАК 2: А и зашто би сијали и мучили се, кад нећемо никакве вајде виђети, а оно сјемена нек нам се бар у невољи нађе.

СЕЉАК 3: Божја је воља! Па и ако буде неродице, Бог је тако наредио. Ми ћемо засијати к’а и досле, па што Бог да.

СЕЉАК 4: Право велиш, пријатељу! Но, ајмо ми свако своме па шта Бог да.

( На сцени се виде сунце, пшеница, кукуруз, сунцокрет, … Долазе црни облаци, чује се грмљавина и почиње киша и град. Наилази група сељака и загледа уништене усеве)

СЕЉАК 3: Богме, велики део усева је уништен.

СЕЉАК 4: Не преостаје нам ништа друго, до да летину скупимо и некако преживимо до новог рода.

СЕЉАК 3: Тако је пријатељу! Прехранићемо породице са овим што скупимо, а даће Бог, идућа година биће боља.

( са сцене се склањају ови сељаци и усеви, а на сцену долазе друга два сељака)

СЕЉАК 1: Ау, комшо, ово не ваља. У амбару и кошу све мање – остаћемо гладни до новог рода.

СЕЉАК 2: Не ваља, не ваља. Мораћемо код комшије у зајам до новог рода.

(Док сељаци причају на сцену ступа Свети Сава)

СВЕТИ САВА: Ама браћо, ако сам вам казао, да ће бити града, нијесам вам казао да не радите, јер је опет све у божјој руци. – Ради, па ћеш имати!

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Advertisements

Краљевство доброг срца

Када смо завршили час лектире где смо причали о нашим народним бајкама, а за час ликовног је требало донети материјал да се праве лутке од варјача, Слободан, Душан и Даниел, а касније и остали, дошли су на идеју да одглуме неку бајку. Међутим, сваки пут би речи биле другачије и увек смо додавали по неки лик. На крају, остала је само идеја, а свако извођење доносило је нешто ново. Топло препоручујемо да ову причу о братској, сестринској љубави и великом пријатељству покушате и ви да изведете додајући своје речи, ликове и неке нове догађаје! (Слободан Паун, Душан Стојановић, Даниел Ковач, …. и учитељица Наташа )

КРАЉЕВСТВО ДОБРОГ СРЦА

Прича иде овако…

У једном далеком краљевству живео је стари краљ који је имао три ћерке и три сина. Краљица већ одавно није била са њима па су краљ и принчеви Атила, Марко и Стефан и принцезе Софија, Лореана и Снежана живели сложно у прелепом дворцу на врху брда, окруженом цвећем, зеленилом, дрвећем и животињама.

Једнога дана, уморни краљ заспи и више се није пробудио. Туга се проширила по целом краљевству, али најтужније су биле принцезе. Оне су непрекидно плакале данима док су их браћа покушавала утешити, иако и они нису могли да сакрију тугу.

Шетајући по парку око замка, принцезе нису ни слутиле да их из даљине посматра троглави змај . У једном кратком тренутку стигао је до њих и све три их подигао високо у ваздух, а затим однео у правцу свог замка, негде где нико није знао како стићи. Тај замак је био толико далеко и толико високо да ни једна прица није хтела тамо да лети.

Принчеви су донели одлуку да крену на далеки пут да спасу своје сестре. Али, нису могли сами . У помоћ су позвали и своје најбоље другове Јована, Душана и Богдана. Њих шесторица су од малена заједно, није било важно што нису сви принчеви. Играли су се у песку, бацали каменчиће у воду, шутирали лопту и кад су порасли ишли у лов и на јахање. Када су се сви нашли у дворцу на брду, сели су и договорили се како ће ослободити сестре принцезе. Знали су да ће то бити опасна борба, да се можда неће сви вратити из битке, али нико није хтео да одустане.

Путовали су данима док нису угледали камени замак ни на небу ни на земљи. Змај их је одмах угледао и сјурио се на њих. Борба је трајала цео дан и још мало, без престанка, Атила и Богдан су тешко повређени, али још нико није одустајао. Време је пролазило, али никако нису могли да змају одсеку главе. Тада се Стефан досетио своје ватрене стреле, затегао лук и испалио је. Зарила се змају тачно у срце и запалила га. Змај се мртав сручио на земљу тако јако да се све затресло, а шесторица најбољих пријатеља и браће је појурила ка замку по сестре. Затекли су их како седе и плачу заједно са још три девојке које је змај раније довео. Звале су се Нина, Невена и Наталија. Када су их угледале, силно су се обрадовале и весело запевале:

                                Ко има брата страх му не куца на врата,
                               Ко има пријатеље има и весеље,
                               Ко има друга не зна шта је туга.
                              Благо свакој сестрици и њеној другарици
                              Љубав браће спашће их је несреће.

У замку су се налазиле разне просторије па су их заједно обишли. Све што су вредно и корисно нашли, упаковали су и изнели из замка. Затворили су тешку капију, закључали и кључ бацили у провалију.

Када су се вратили са далеког пута, у свом краљевству организовали су велику забаву и ватромет. На тој забави су били сви, и деца и одрасли и одлучили су да сво благо које су из змајевог замка донели, дају сиромашном краљевству у суседству.

Време је пролазило, сви су полако заборавили страшну несрећу, када се једног дана, баш када је било велико пролећно славље чула страшна бука. Гласник је брзо стигао до палате и јавио да се то срушио камени дворац троглавог змаја.

Принчеви и њихови пријатељи узјахали су коње, принцезе и њихове нове другарице селе су у кочије и сви су се упутили до остатака дворца. Тамо су затекли расуто бело камење и млада стабла бреза и борова. Решили су да на овом месту направе ново краљевство и дају му име КРАЉЕВСТВО ДОБРОГ СРЦА.

Фотографије са припрема и извођења представе погледајте у галерији слика

Драматизације кратких прича „Из једног џепа“ Драгана Лукића ( 4 )

Смешна прича

Прича са мало речи, а пуно, пуно смеха

Ликови:

Миш, баба, петао, лисица, вук, медвед, деда

 

Миш се увуче у сандук и почне да гризе нов,  новцати бабин кожух за зиму.

МИШ: Грц, гриц,…Како је ово укусно!

БАБА ( угледа миша и викне): Весеље ти главе дошло…

Стане се миш од тога часа веселити и смејати. Толико се смејао да се није могао с места маћи…

ПЕТАО ( види миша како се ваља од смеха): О, сласног ли залогаја! ( Кљуцне га и прогута)

Стане се сад петао смејати. Толико се смејао да се није могао с места маћи…

ЛИСИЦА ( види петла како се ваља од смеха): Ево ручка за мене и децу! (Зграби га и одвуче у шуму)

Стане се сад лисица смејати. Толико се, сирота,  смејала да се није могла с места помаћи…

Вук виде лисицу где се ваља од смеха, зграби је и поједе.

Стане се сад вук смејати. Толико се смејао да се није могао с места помаћи.

Виде медвед вука где се ваља од смеха, зграби га и поједе.

ДЕДА ( угледа медведа као се ваља од смеха) : Сад си медо долијао! ( Отрчи по батину, убије медведа и направи кожух) Ето мојој баби новог кожуха!  

крај 

 

Драматизације кратких прича „Из једног џепа“ Драгана Лукића ( 3 )

Приче драматизовали  ученици II 1  уз помоћ учитељице, а касније и одглумили

ТРИ ПУТНИКА

или

Како су постали ђаво, вампир и вештица

( веровали ли не )

 Лица:

 ПРВИ ПУТНИК        ДРУГИ ПУТНИК      ТРЕЋИ ПУТНИК

и

окупљени мештани

 

 Ноћ је. Месец се једва назире у даљини. Из три правца наилазе три пуника, налете један на другог и преплаше се. Од силног страха разбеже се на три стране, у три села.

ПРВИ ПУТНИК ( уплашено прича окупљеним мештанима ):  Враћао сам се са пута. На једном, из црног мрака, излете страшан створ. Толико је био огроман да је сво светло које се назирало из села заклонио. У очима муње, око њега страшан смрад. Једва се извукох из канџи његових и највећом брзином дотрчах до вашег села. Био је то ђаво лично.

( Чује се жамор мештана и препричавање овог догађаја )

ДРУГИ ПУТНИК ( сво време се осврће док окупљеним мештанима прича своју причу ) :  Месечине нигде, ветар ни листић не помера, а ја сам на путу. Пред мене, из мрака, искочи створ, ни жив ни мртав, сав бео, очију црвених. Чим се на мене искезио и зубе своје показао, побегао сам куд ме ноге носе. Стигох у ваше село, ал’ можда и он за мном. Кунем се, очима својим, беше то вампир.  

(Mештани у неверици врте главом и  препричавају овај догађај )

 ТРЕЋИ ПУТНИК ( седи, видно потрешен, за столом,  уз чашу воде и чинију слатког од белих трешања, и прича дрхтавим гласом окупљеним мештанима ): Мркли мрак, нигде никог, на небу ни Месеца ни звездице. У зло доба, на сред пута, налетох на створа чудног. Гледам, а к ‘ о да не видим, на жену личи, али није жена. Лице јој као кора бора, на носу младеж к’о увела јабука. Уместо ноктију, грозне канџе, уместо одеће, рите и ронђе. И пре него што је уста отворила, ја главом без обзира у ваше село дотрчах. Кунем се, свим што вам је свето,вештица је на путу том била.

( Преплашени мештани журе својим кућама и у одласку препричавају овај догађај )

     КРАЈ

Драматизације кратких прича „Из једног џепа“ Драгана Лукића ( 2 )

Приче драматизовали  ученици II 1  уз помоћ учитељице, а касније и одглумили 

ДОМАЋИ ЗАДАТАК

Лица:

                                                      МАМА    ЈАСНА     УЧИТЕЉИЦА

Јасна се вратила из школе.

МАМА: Како је било у школи, Јасна?

 ЈАСНА: Лепо.( остави торбу и пође да се игра )

 МАМА: А шта имаш за домаћи задатак?

 ЈАСНА: Ништа.

 Прође један дан…Јасна се вратила из школе.

 МАМА : Здраво Јасна, како је било у школи?

 ЈАСНА : Лепо.

 МАМА : Имаш ли домаћи задатак?

 ЈАСНА : Немам ни данас ништа. (Узме јабуку и изађе да се игра )

 Прође и трећи дан…Јасна стиже из школе.

 МАМА: Јасна, како је било у школи? Шта имаш за домаћи?

 ЈАСНА: У школи је било врло лепо. Немам ништа за домаћи и зато идем код Јоце да се играм.

 Сутрадан ујутро, мама одлази код учитељице.

 МАМА: Добар дан, учитељице. Нешто ми је врло чудно. Да ли је тачно да ви ништа не задајете својим ђацима за домаћи задатак?

 УЧИТЕЉИЦА: Како то? Сваког дана задам по неки задатак! (Позива Јасну) Јасна, молим те, дођи овамо! ( Јасна прилази )

 МАМА: Јасна, како си могла да ми кажеш да ти учитељица није задавала домаће задатке?

 ЈАСНА: Па…није. Учитељица је увек говорила –Децо, урадите 3. и 4. задатак у радној свесци за домаћи из математике!- или – Децо, научите за уторак ову песмицу из Читанке. Али мени није ништа рекла.

 Следећег дана у школи…

 УЧИТЕЉИЦА: Децо, код куће завршите ове задатке из Радне свеске на страни 22. И ти, Јасна, уради то исто!  Децо, код куће препричајте овај текст. И ти, Јасна , такође препричај овај текст.

 Крај 

Драматизације кратких прича „Из једног џепа“ Драгана Лукића ( 1 )

 Приче драматизовали  ученици II 1  уз помоћ учитељице, а касније и одглумили

 

ЛЕКАРСКИ ПРЕГЛЕД

 Лица:

                                                                                МАМА                   ЈАСНА                            ЛЕКАР

 

                   Јасна је озебла и почела да кашље.

МАМА:  Јасна, већ јако кашљеш, морамо отићи код лекара да те прегледа.

ЈАСНА : Нећу, не боли ме ништа. То ме само нешто голица у грлу.

МАМА: Хајде Јасна, нема изговора, обуци се па да кренемо.

                 У лекарској ординацији….

ЈАСНА: Нећу да се скинем! Нисам болесна! Чика докторе, мама ми не верује, али стварно ми није ништа. Стварно!

ЛЕКАР: Јасна, шта те боли?

ЈАСНА (непријатељски): Ништа!

ЛЕКАР: Да те не боли колено?

ЈАСНА: Не!

ЛЕКАР: Можда прстић на руци?

ЈАСНА: Не, ни прстић.

ЛЕКАР (погађа) : А да ли те боли…а да ли те боли…да ли те боли машница у коси?

ЈАСНА (смеје се): Боли ме.

ЛЕКАР: Онда да је погледамо! ( погледа прво Јаснину плаву машну, косу, чело, очи, нос и грло )

ЛЕКАР: Добро, а боли ли Јасну…боли ли Јасну …мали сатић на руци?

ЈАСНА: Боли.   (  Лекар узима Јаснину руку и мери пулс)

ЛЕКАР : Боли ли Јасну…боли ли Јасну блузица?

ЈАСНА : Боли. ( Лекар раскопча блузицу и прегледа јасну слушалицама )

ЛЕКАР: А сада да напишемо рецепт. (Прво пише, а након тога чита)  Јаснина машница, сатић и блуза су озебли. Не треба да излаже из куће три дана. Треба да пију сваки дан сируп по једну велику кашику после јела.

 Крај