„Saepe stilum vertas 1“ аутор Immanuel Giel  са сајта Викимедијина остава

Још чуднија ствар од глинене књиге или књиге –траке, је књига од воска. За свеће које се праве од воска, чули су сви, али за воштане књиге – ретко ко.

Књига од воска се састојала од неколико таблица – дашчица које су на средини биле истругане. Добијено квадратно удубљење пунило се воском. На крајевима су рупице кроз које је провучен канап који спаја дашчице са спољне стране и оне нису превучене воском.

За писање је служио метални штапић  – стил, на jедном крају заоштрен, а на другом заобљен. Оштрим крајем се писало ( гребало) по воску, а тупим равнало уколико би се погрешило.

Папирус који се довозио у Грчку и Рим из далеког Египта био је скуп и употребљавао се искључиво за писање књига. Воштане таблице су биле врло јефтине. Зато су по њима писани рачуни, планови, записи, па чак и писма. Могле су дуго да служе – небројено пута могло се тупим крајем стила изравнати оно што је написано и поново писати.

„Што чешће окрећи стил!“ ( то јест: исправљај оно што си написао) – саветовали су у то доба почетнику у писању.

Данас се каже: „Он има добар стил“ (добро пише), а стил је давно изашао из употребе.

Кликом на сличицу-реплику воштане таблице одлазите на сајт где се може видети како се прави воштана књига и стил

Извор: Иљин; Приче о стварима

Tabula Rasa, http://www.sennaar.ru/kniga/

Књига „од цигле“ је чудновата књига. Ипак, чудноватија је од ње књига коју су измислили стари Египћани.

Замислите: Трака од много танких пантљичица поређаних унакрст, на светлости и када је пипаш она је пругаста, дужине сто корака, жута, глатка и сјајна, а када је расцепиш подсећа на асуру (простирка од рогозине).

На мочварним деловима обала Нила, расла је биљка дугачког и голог стабла. На врху је имала букет. Та биљка зове се папирус.

Ова биљка је имала вишеструку намену у старом Египту. Од ње су правили хартију, јели су га, пили, облачили и обували, у њему пловили.

Један римски писац је био сведок начина прављења хартије од папируса и оставио је причу о томе.

Стабло папируса цепано је иглом на танке, што шире листиће. Ови листови лепљени су један уз други. Радило се на столовима који су били поквашени глиновитом нилском водом (муљ је служио као лепак), нагнутим на једну страну да би се сливала вода. Када се залепи један ред листића и крајеви обрежу, ређао се нови слој, али попреко. Добијао се изглед као код тканине (конац иде један уздуж, други попреко). Тако израђен свежањ листића пресује се, затим суши на сунцу и, на крају, глача зубом или шкољком.

Ово је књига- трака. Приликом писања, редови се исписују у стотине стубаца.

Извор: Приче о стварима; Иљин

Путовање слова било је дуго, али  и невероватна авантура.

Путујући по свету, по земљама и народима, слова су, истовремено, имала и друго путовање. Са камена она су прешла на папирус, са папируса на воштану дашчицу, са дашчице на пеграмент и, на крају, са пергамента на хартију.

„Као што биљка друкчије расте на песковитом тлу, а друкчије на мочварној или глиновитој земљи, тако су и слова, прелазећи са једног материјала на други, мењала свој изглед: на камену, она су расла гордо и управно, на хартији су се заокругљивала, на глини добијала клинаст облик, облик звездица и углића, на воску се савијала и добијала облик зареза. Али и на једном истом материјалу, на пример на пергаменту или хартији, нису се окаменила, већ су се стално и ћудљиво мењала…“

Постоји један материјал, вечан као камен, а лак за писање као папир. То је глина.

Глину су користили Вавилонци и Асирци, народ који је живео у долинама река Тигар и Еуфрат. У остацима њихове престонице, Ниниве, археолог Лејард (Austen Henry Layard), нашао је библиотеку асирског цара Асурбанипала. Све књиге ове библиотеке биле су израђене од глине.

akhnatonsjournal.org

Писци су, у овом случају Асирци, након што би израдили дебелу и велику плочу од глине, цртали своје знаке тако што би тространи, шиљати штапић утиснули у свежу глину. Када би завршили са писањем ових ситних редова клинастог писма, плочу би носили код грнчара. Његов посао је био да прво на сунцу плочу исуши, а затим да је испече у пећи.

Тако добијена књига, постајала је вечна. 

Ова књига није могла бити поједена и није могла да изгори, била је као камен. Ипак, могла се разбити, али и тада су њени делови могли да се сакупе и књига прочита.

Чудновато!

Извор: Иљин „Приче о стварима“

Историја цифара је чудновата као и историја слова. Цифре које данас пишемо су, као и слова, хијероглифи, слике, знаци.

У давна времена, људи су умели да рачунају само помоћу прстију. Ако су хтели да кажу „један“, показали би један прст, за „два“, два прста и тако редом. Цела шака представљала је „пет“, обе шаке „десет“. Проблем је настајао када је требало показати више од десет. Човек је тада, вероватно, махао рукама и личио на ветрењачу или неког ко се брани од роја комараца.

Ако пажљиво погледамо римске цифре, видећемо да су цифре I, II и III –  један, два и три прста, да је цифра V шака са одмакнутим палцем, а X  слика обе шаке.

Нису само римске цифре настале као слика прстију, и ове којима се данас служимо, настале су на исти начин.

Један је био један усправан штапић, два – два положена штапића, три са три положена штапића, четири – четири штапића постављена у облику крста, пет као шака са одмакнутим палцем.

Када је почело писање пером, приликом бржег писања, не дижући перо са хартије, цртице („штапићи“) су се спајале и добио се нови изглед цифара који није био далеко од данашњег.

Извор: Иљин, „Приче о стварима“

… Може ли се поверовати томе да је свако слово које употребљавамо у ствари цртеж који представља неку ствар?

Из земље у земљу путовала су слова пре него што су стигла до нас. 

Домовина им је Египат. Египћани су од најстаријих времена умели да своје мисли изражавају цртежима. Али, дошло је време када су приметили да се цртежима не може све изразити. Како, на пример, нацртати име? Добро је још ако име личи на неку ствар – то се може нацртати. Индијанци су то радили. Да би написали „Велики Јелен“, цртали су јелена. То је нагнало Египћане да оним стотинама хијероглифа који су означавали читаве речи или слогове додају 25 правих слова. Али, упоредо са новим начином писања задржали су и стари. Египатски језик, као и кинески, имао је много речи које су се писале на исти начин. Да не би било двоумљења, свака реч имала је кључ – знак који је објашњава.

Египћани су измислили слова само за сугласнике. Самогласнике нису писали.

Али, азбука није поникла код Египћана, већ код њихових најљућих непријатеља, код Семићана. 150 година су цареви Хикса управљали Египтом. Хикси су из мноштва египатских хијероглифа – слика изабрали само 20. Те слике претворили су у слова и то на најпростији начин. …

… Уместо А – цртали су главу бика , зато што се на њиховом језику бик каже „алеф“ ; уместо Б – кућу која се на њиховом језику каже „бет“ ; уместо Р – људску главу, која се код њиха каже „реш“ .  На овај начин Хикси су добили 21. слово.

Азбука Хикса путовала је до обала Средоземног мора , до племена која су ту живела, њихових сродника – морепловаца Феничана и земљорадника и пастира Јевреја.

Феничани, народ путника и трговаца,  је лађама путовао у далеке и непознате земље. Када би стигли, истоварали су своју робу: драгоцене огрлице, мачеве, секире, стаклене чаше, златне пехаре. Заједно са робом, разносили су по белом свету и слова. То већ нису била она слова која су потекла из Египта. Трговци нису имали времена да цртају сваку фигуру, све се претворило у брзо исписане знакове.

Прешавши морем у Грчку, феничанска слова су тамо положила темељ грчкој азбуци. Из Грчке, после много столећа, слова су се упутила на запад, у Италију,  и к нама. …

…

фотографија слике из Историјске читанке за VI разред ОШ, 1964, Београд

 Из књиге М. Иљин: „ Приче о стварима“

… Како су људи научили да пишу словима?

То се није догодило одједном. Пре него што су почели писати, људи су цртали.  Ако је требало да се напише „јелен“, цртали су јелена. Ако је било потребно да се напише „лов“ , цртали су ловца и звер.

А људи су врло давно знали да цртају. Још у оно време кад су на местима где се данас налазе Париз или Лондон лутали чупави мамути и северни јелени, кад су људи још становали у пећинама, покривали су зидове својих пећина разним цртежима. Пећински људи били су ловци, цртали су звериње и догађаје из лова. Много су пазили на то да им цртежи што више одговарају стварности. Нацртане звери изгледале су као живе. Таквих цртежа нађено је много по пећинама  у Француској и Шпанији.

О чему говоре ти цртежи?

( Иљин: „ Приче о стварима“ )

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

фотографија слике из Историјске читанке, 1964, Београд

Јер у мраку, ма колико се размахивало рукама, свеједно то неће нико видети

… Језик покрета био је у исто време и сиромашан и богат.

Био је богат зато што је живо и јасно показивао ствари и догађаје; али у исто време био је и сиромашан. Покретом се могло показати и лево и десно око, али рећи просто „око“  –  било је кудикамо теже. Покретима се могла тачно описати ствар, али се никаквим покретима није могао изразити мислени појам.

Језик покрета имао је и других недостатака.

То је био језик којим није било могуће разговарати ноћу. Јер у мраку, ма колико се размахивало рукама, свеједно то неће нико видети.

Па и на сунчевој светлости није се увек могло споразумевати рукама.

У степи су се људи споразумевали покретима без по муке. Али у шуми, када је ловце раздвајало дрвеће, разговор је био потпуно немогућан.

Баш тада се човек морао споразумевати звуцима.

     У прво време језик и глас рђаво су слушали човека. Било је тешко разликовати звук од звука. Поједини звуци стапали су се у дерање, крикове, цвиљење. Прошло је доста времена пре него што је човек победио сопствени језик и натерао га да говори разговетно.Звиковни говор, који је био само скромни помоћник говора руку, заузео је прво место. Покрети језика у устима били су најнеприметнији од свих покрета. Али, они су имали то преимућство што су се могли чути.

У почетку је звуковни говор био врло сличан покрету језика. Он је био исто тако сличица, исто тако је живо и јасно приказивао сваку ствар, сваки покрет.

На језику племена Еве не говори се просто „ходати“, него се каже: „зо дзе дзе“ – ходати сигурним кораком; „зо бохо бохо“ – ходати тешко корачајући; „зо була була“ – ходати брзо, трком , не бирајучи пута; „зо пиа пиа“ – ходати ситним корацима; „зо гову гову“ – ходати лако храмајући, с напред погнутом главом.

Сваки такав израз звуковна је сличица која тачно приказује ход до најситнијих појединости.

…

( Иљин – Сегал: „Како је човек постао див“, I )

Па како се човек споразумевао?

Пећински човек са таквим тупим челом и таквом вилицом без браде није могао мислити нити говорити онако као што ми мислимо и говоримо.

Па ипак, било му је потребно да говори. То је захтевао заједнички рад. Када људи раде заједно, морају да се договарају у питању рада. Човек није могао да чека док му се развије брада и прошири вилица. Јер на то се морало чекати хиљадама година.

Па како се човек споразумевао?

Он се споразумевао како је умео – целим својим телом. Још није имао нарочити орган говора, и зато је он сав говорио: говорили су му сви мишићи лица, говорила су рамена, говориле су ноге, али највише су говориле руке.

Јесте ли имали прилике да разговарате са псом? Када пас покушава нешто да „каже“ свом газди, он му пиљи у очи, гура га њушком, ставља му шапу на колено, маше репом, протеже се и зева од нестрпљења. Он не уме да изговара речи, и зато мора да говори целим телом – од врха њушке до врха репа.

Првобитни човек такође није умео да говори речима. Али, он је имао руке које су му помагале да се споразумева с другим људима. Јер рукама је радио а језик му није требао за рад.

Уместо да каже „сеци“, човек је узмахивао руком;  уместо да каже „дај“, пружао је длан; уместо да каже „ходи овамо“, мамио је себи. А уз то је својим рукама помагао и гласом: дерао се, мукао, викао, да би привукао пажњу свог друга и да би га натерао да прати његове покрете.

( Иљин – Сегал: „Како је човек постао див“, I )

Илустрација – taringa.net